Lenjost je greh

Lenjost, jedan je od sedam smrtnih grehova. Zašto? Zato što sve što postoji, stvoreno je da dobru prisluži, da dobre plodove ima; a ako dobrih plodova nema, onda nema ni potrebe da postoji.

Na potrebu da čovek radi ukazuje se od njegovog nastanka. Nakon što je stvorio rajski vrt, Bog stvara i nastanjuje čoveka u njemu „da ga obrađuje i da ga čuva”. Čoveku se namenjuje stvaralačka uloga. A nakon što čovek, zbog greha svojeg, biva izgnan iz vrta, rad za njega postaje prvenstveno način obezbeđivanja sredstva za život, ali i način da pokaže sebe. Bog čoveku tada reče: „Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.”

Duhovna pasivnost

Dakle, od čoveka se zahteva da ceo život radi, dok se u zemlju ne sahrani, da živi od hleba koji će sticati „sa znojem lica svojega”.

Od čoveka se očekuje da radi i onda kada ima od čega telo da nahrani. Za pouku tu je biblijska priča o bezumnom bogatašu. Sam Gospod tu priču izreče: „U jednoga bogatog čoveka rodi njiva. I razmišljaše u sebi govoreći: ’Šta da činim, jer nemam u šta sabrati letinu svoju?’ I reče: ’Ovo ću učiniti: srušiću žitnice svoje i sagradiću veće; i onde ću sabrati sva žita moja i dobra moja; i kazaću duši svojoj: Dušo, imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine; počivaj, jedi, pij, veseli se.’” A Bog mu reče: „Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio, čije će biti? Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom.”

Poruka je da nije dovoljno da čovek sebe samo telesno nahrani. Potrebna je, nadasve, duhovna hrana.

Pravoslavna crkva ovaj smrtni greh (kolokvijalno nazvan: lenjost), u stvari, s punim naznačenjem, ovako imenuje: „očajanje u lenjosti i nemarnost prema svom večnom spasenju”. Time se prevashodno ukazuje na duhovnu pasivnost.

Apostol Pavle kaže da smo mi ljudi „Božiji saradnici”. Pozvani smo da, delom svojim, održavamo svet onakvim kakav je stvoren, i da i sami, shodnoj svojoj bogolikoj prirodi, učestvujemo u stvaranju, po ugledu na Gospoda.

Na čoveku, kao razumnom biću, jeste da spozna cilj i smisao života; a pritom da čini onoliko koliko je to u njegovoj moći, da umnoži talante koji su mu darovani.

Iz svega rečenog sledi zaključak da čovek radom, po meri mogućnosti svojih, produžava život sebi. Neradom, pak, obesmišljava i skraćuje život sebi.

Čovek je stalno u samoraspeću, između duha koji bi na nebo da uzleti i tela koje bi na zemlji da se gosti. Zato je tu um, da čovekom rukovodi – da ga vodi u duhovno preobraženje, a onda u vaskrsenje. Otuda Sveti Jovan Kronštatski, dajući praktične savete i duhovne pouke, kaže: „Ne pokoravaj se lenjivom, lukavom i mnogogrešnom telu, jer je ono spremno da stalno miruje i da nas kroz privremeno spokojstvo i naslađivanje odvede do večne propasti.”

Kao stvaralačko biće, čovek ima priziv rada, da dobro čini. Samo je potrebno da um bdi, da stražari pred onima koji bi čoveka od toga da odvrate, a onda da ga povede – u akciju, zarad dobrih plodova, da trudoljubivo umnožava talente.

Istaknuti srpski advokat, pisac i političar (akademik) s razmeđa 19. i 20. veka, Dragiša Vasić, u studiji „Karakter i mentalitet jednog pokolenja”, između ostalog, analizira gde, kada i kako se kod srpskog čoveka pojavljuju pesimizam i optimizam. Po njegovom mišljenju, pesimizam je „u najviše slučajeva, lenjost”. Za to daje ovakvo objašnjenje: „Oni što su uvek čekali da drugi za njih sve urade, pokazivali su se nezadovoljni čim njihova bezgranična i neumerena očekivanja nisu bila opravdana događajima.” S druge strane, Vasić na solunskom frontu kod srpskog vojnika, koji spreman čeka polazak u oslobađanje otadžbine, vidi „neiscrpan optimizam”, pa tim povodom piše: „Na frontu, on se nije napuštao. U svome slobodnom vremenu, on (srpski vojnik) je radio ručne radove i jedinstveno dovitljiv on je iznenađivao svojim zdravim duhom i svojim izumima.”

Ko radi taj i greši

Tu potrebu za radom kod srpskog čoveka, tada ratnika, primećuje i Arčibald Rajs, koji u „Ratnom dnevniku”, u proleće 1918. piše: „Čekajući tako, taj ratnik ne zaboravlja poljske radove, on voli zemlju, ima instinkt seljaka za rad na zemlji, a potrebe ratne gone ga na taj rad... Svuda gde su bujne kiše ostavile malo plodna zemljišta po stenama, on stvara mali vrt, zaliva ga brižljivo vodom sa izvora, svežom vodom sa često vrlo, vrlo dalekog izvora. Crni luk, planinsko cveće, obrazuju skromni i lepi vrtić koji ga podseća na voćnjake, vinograde i sela, koje danas beru i uživaju drugi.”

Čovek, po nesavršenoj prirodi svojoj, sklon je da greši. Možda upravo zato – da bi tako ispravljao put svoj i sebe izgrađivao.

Otuda i narodna izreka: „Ko radi, taj i greši.” Neki to proširuju da bi poslali što jasniju poruku, pa kažu: „Ko radi, taj i greši, a najviše greši onaj koji ništa ne radi.” Grešan je onaj koji ne čini dobro!