Saga o izgubljenom novčaniku

Pre nekoliko dana u blizini moje zgrade, na tramvajskim šinama Bulevara kralja Aleksandra, našao sam podebeli, crni, dosta nošen novčanik. U blizini su pekara i prodavnica auto-delova. Ušao sam u obe i pitao da li se neko javljao da je zaboravio novčanik. Posle negativnih odgovora, poneo sam ga kući. Otvorio sam ga očekujući da negde postoji neka adresa, telefon ili bilo kakav trag o vlasniku. Uzalud.

U njemu lična karta osobe oko 35 godina, ali bez adrese, zdravstvena knjižica s podacima o vlasniku, ali bez elemenata za kontakt, kartica individualnog osiguranja, bankarska i još neke kartice, meni nepoznate, ali, pretpostavljam, važne vlasniku.

U novčaniku su bile i novčanica od 20 evra, 2.000 dinara i još neka sića, sve u svemu – oko 5.000 dinara. Nekom malo, nekom i previše.

Napominjem, zbog dalje priče, da sam dan pre toga izašao iz bolnice s ugrađenim pejsmekerom i strogim uputama o mirovanju.

Kako nisam bio baš mobilan, pozvao sam policijsku stanicu kojoj pripada mesto na kojem sam pronašao novčanik, kao i moje mesto stanovanja. Međutim, na očekivanu pomoć nisam naišao. Objasnio sam šta se dogodilo, naveo količinu para i kartica u novčaniku i zamolio da na osnovu lične karte pokušaju da nađu vlasnika i da mu daju moj broj telefona, da se javi da mu predam novčanik. Ženski glas, dežurna osoba u stanici, rekla mi je da moram da dođem u stanicu, da predam novčanik i da se napravi zapisnik o mestu nalaženja, nađenim dokumentima i količini novca. Odgovorio sam da zbog hirurške intervencije ne mogu da špartam po gradu i predložio da neko iz policije svrati do mene da mu to predam. Dežurna je to odbila i ponovila kakav je postupak. Rekao sam joj da mi to ne pada na pamet. Nisam primetio da se mnogo nasekirala što neću da ispunim građansku dužnost striktno kako je propisano, kao da bi se time počinio neoprostiv disciplinski ili čak krivični prekršaj.

Razgovor je završen i ostao sam prepušten sebi – nastaviti s traženjem ili vratiti novčanik tamo gde sam ga našao.

Stavio sam se u situaciju vlasnika i razastro sva dokumenta po stolu da vidim odakle da počnem, tačnije – da procenim ko bi mi pomogao. Prvo sam izabrao osiguranje, čiji sam broj pronašao pomoću „Gugla”. Javila se ljubazna devojka, dao sam joj podatke i pronašla je u sistemu osigurano lice, ali nije imala broj telefona da ga obavesti o situaciji i da mu da moj broj kako bismo stupili u vezu. Ne mogu da verujem da osiguravajuća kuća nema broj telefona klijenta. U stvari, rekla je da to negde postoji, ali da „nije sigurna može li da prodre (hakuje) broj”.

„Bacio sam se” na karticu tekućeg računa, otvorenog kod jedne naše renomirane banke. Lako sam na internetu pronašao broj njenog kol centra i, začudo, brzo se javila operaterka (mlada po glasu, odsečna, poslovna i ljubazna). Kada sam joj objasnio svoju muku i muku njenog klijenta, brzo je dejstvovala. Tražila je da pročitam sa kartice određene brojeve, otvorila sistem i potvrdila da je to njihov klijent. Zamolila me je za moj broj telefona koji bi prosledila klijentu kada stupi u vezu s njim, da mi se javi radi predaje dokumenata. Tako se završila komunikacija s bankom.

Samo nekoliko minuta kasnije stiže poziv veoma uzbuđene gospođe, koja kaže da njen sin, vlasnik novčanika i njene kartice (penzionerka, pa sve prenela na sina), već sat i po traži po Zvezdari gde je izgubio novčanik. Zatim se javio i njen sin i dogovorili smo se da se nađemo ispred solitera u kojem živim. Poznao sam ga po slici s lične karte. Prilično uznemiren, s nevericom gleda u moje ruke, odnosno novčanik. Uzima ga, privija na grudi. Onda ga otvara, letimično gleda dokumenta i vadi 20 evra za poštenog nalazača. Uz malo ubeđivanja, odustao je od nagrade. Pare nisu moje, a procenio sam – on, stara majka, penzija, ko zna kolika je njegova plata – da je njemu potreban svaki dinar iz novčanika, a meni je bilo milo što je tako završeno.

Čudi me, međutim, reakcija dežurne policajke. Izgleda da njima u policiji 5.000 dinara (nekome je to možda za hleb) i nekoliko dokumenata, čiji bi gubitak trebalo oglašavati, pa ih ponovo vaditi, ne znače ništa ni po profesionalnoj ni po ljudskoj liniji.

Šta bi bilo da sam, recimo, prijavio da sam na ulici, uz dokumenta, pronašao 100.000 evra? Da li bi i onda rekla da ih donesem, da pravimo zapisnik, da ih predam, ako mi je volja, a da ona ne može drugačije?

Dragi čitaoci, verujte mi da predatih 5.000 dinara više vrede sinu i majci nego što bi 100.000 evra vredelo nekom drugom.

Nikola Dragojlović,
penzioner, Beograd,