Izgubljeno u prevodu
Imam jednog veoma dragog prijatelja, penzionisanog oficira specijalnih snaga, koji je učestvovao u Drugom svetskom, Korejskom i Vijetnamskom ratu i koji je slučajno američki domorodac (Indijanac). Tačnije Penobskot. Dokazao je svoju ljubav prema Americi krvlju (ranjen je u borbi), znojem i suzama.
Zato kada postavi svoje omiljeno pitanje o iskustvu američkih domorodaca sa američkom vladom – Da li znate koliko je ugovora (od preko 650 potpisanih) sa američkim Indijancima američka vlada ispunila? – čini to sa bolom i razočarenjem. Odgovor koji daje, „nijedan”, obično predstavlja šok za većinu njegovih sunarodnika Amerikanaca, koji odmah utonu u nelagodnu tišinu. Lako je zaključiti da je klasična replika iz indijanskih filmova da „beli čovek govori jedno, a misli drugo” zasnovana na činjenicama i gorkom ličnom iskustvu.
Mog prijatelja, Snažnih nogu, setio sam se ove nedelje kad sam pročitao da je sporazum o prekidu vatre koji su potpisali predsednici Medvedev, Sakašvili i Sarkozi imao „problem s prevodom”. Ispada da su Medvedev i Sakašvili potpisali dva dokumenta sa različitim rečima u ključnim delovima sporazuma. Jedna od razlika jeste da se u ruskoj verziji govori o bezbednosti „za Južnu Osetiju i Abhaziju”, dok engleska govori o bezbednosti u „dvema oblastima”. Prva verzija bi omogućila Rusima da rasporede trupe u „tampon-zonama”, dok bi druga ograničila njihovo prisustvo samo na oblasti dve separatističke teritorije. Deluje kao mala greška, ako je uopšte greška. Međutim, s razlogom se može poverovati da su razlike zapravo bile svesne, napravljene s namerom i da se Sakašvili ubedi da potpiše i da se obezbedi adut protiv Rusije tako što će se formirati javno mnjenje da ona krši uslove sporazuma i na osnovu toga od nje iznude veliki ustupci kako bi se održale u životu, makar i na aparatima, pretenzije Gruzije prema ove dve regije.
Možda to zvuči suviše cinično, ali podsećam vas da je generalni sekretar UN Ban Ki Mun nedavno poslao dve različite verzije istog pisma predsedniku Borisu Tadiću i Fatmiru Sejdijuu. U pismu Tadiću akcenat je stavljen na produžetak mandata Unmika na Kosovu, dok je u onom drugom naglašeno da se mandat prenosi sa Unmika na Euleks. Ovo se mora posmatrati i u kontekstu „kreativnog tumačenja” međunarodnog prava i posebno Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti od strane američkih i nekih evropskih diplomata i političkih lidera kad je u pitanju nezavisnost Kosova. Na ovu očiglednu dvoličnost kao vrstu diplomatije nadovezuje se kontroverza koja okružuje sporazum Holbruk–Karadžić. Dokazi ukazuju na klasičan Holbrukov manevar da daje obećanja bez ikakvog potpisanog dokumenta i bez namere da ispuni bilo šta dogovoreno sa drugom stranom. Sve ovo vrlo ubedljivo pokazuje obrazac namernih obmana i svesnog laganja, koji je za pojedine zapadne lidere „legitiman” način da ostvare željene rezultate.
Ovo diplomatsko sredstvo – nazovimo ga neomakijavelističkim – još jedan je znak postdemokratskog perioda kroz koji, kako tvrde mnogi intelektualci, Zapad trenutno prolazi. Trebalo bi ga posmatrati u kontekstu želje mnogih političara da ograniče individualne slobode i izbornu moć kako bi promovisali koncentrisanu, elitom predvođenu „demokratsku” birokratiju, poput one koju su irski birači proletos odbacili. U savremenim međunarodnim odnosima i rešavanju sukoba, ova vrsta liderstva verovatno će dovesti do još nestabilnijeg sveta. Za male države kao što su ove na Balkanu, to znači da je vladavina zakona samo onoliko sveta koliko je ta zemlja važna interesima velikih sila i nepredvidljivim ćudima njihovih lidera.
Zato je za zemlje i lidere koji pregovaraju sa Amerikom i najvažnijim zemljama EU korisno da imaju na umu američke domoroce i da se sete šta je predsednik Ronald Regan odgovorio novinaru koji ga je pitao da li veruje Rusima da će poštovati raketni sporazum. Poslužio se ruskom poslovicom „doverjaj, no proverjaj” (veruj, ali proveri). Danas to znači nositi sa sobom rečnik engleskog i tražiti proveru svake verzije onoga što potpisujete.