Moja zemlja je danas jadna

57. KARLOVE VARI

Karlove Vari – U samoj završnici 57. Karlove Vari festivala, američkoj glumici, rediteljki i aktivistkinji Robin Rajt (1966, Dalas, Teksas) uručen je predsednički „Kristalni globus” za sveukupnu karijeru i njoj u čast prikazan je film „Princeza nevesta” Roba Rajnera iz 1987. godine, u kojem je za ulogu Baterkap dobila i svoju prvu glumačku nagradu u karijeri.

Otvorena, nasmejana, duhovita i inteligentna, Robin Rajt je očarala gledaoce svojim ulogama i u filmovima poput „Forest Gampa” i u televizijskim serijalima poput „Kuće od karata”, a u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” otkrila je i svoja razmišljanja o filmu, režiji, glumačkim izazovima i četrdesetogodišnjoj karijeri...

Razne političke igre su na delu i ovaj naš svet kao da je iskopiran iz „Kuće od karata”, kako se vi uklapate u ovo u čemu živimo danas, i kao glumica i kao aktivista?

Zbunjujuće je. Da, bukvalno. Svet je danas u priličnom haosu i neredu. Moja zemlja je jadna, upravo sada i to je prva reč koja mi pada na pamet da bih je opisala. Strašno je, jer ne znam šta nam donosi budućnost. Šta će se dogoditi na izborima u Americi 2024. godine? Hoćemo li opet krenuti ludim putem? Da li ćemo ikada moći da se vratimo i pogledamo šta se dešava u našoj industriji zabave. Ovi štrajkovi, koji su trenutno u toku, potpuno su promenili našu industriju. I verovatno će biti gore. Ukoliko se glumci ne izbore, neće se ništa napraviti i ekonomski udar će biti još veći. I kovid je mnogo toga već uništio. Niko više ne hrli u bioskope kao nekada. Osećam se kao da ulazimo u ledeno doba. Osećam da moramo da se resetujemo.

Kada govorimo o vašem aktivizmu da pomenemo i to da ste suosnivač neprofitne organizacije koja mnogo pomaže ženama u Kongu, možete li reći koliko vam je to važno?

Počelo je tako što sam godinama bila u kampanji, pokušavajući da se podigne svest žena u Kongu. Statistika je govorila da je u Kongu na svakih 48 minuta bila silovana po jedna žena različitog uzrasta. Tamo je bilo više od šest miliona mrtvih i niko zaista nije znao za to u Americi. Ne znam da li ste vi u Evropi to znali. I tako sam odlučila da budem njihov glas. Išla sam u Kongo, posećivala decu i žene od sedam do 97 godina koje su svakodnevno maltretirane, ostajale bez muževa i sinova na selu u izuzetno lošim uslovima života. Podigli smo u Kongu grupe komplekse civilnog društva i izgradili smo kuće za stručnu obuku, domove za majke i decu i škole za decu. To je ono što radimo od 2016. godine i što bih želela da se širi i nastavi.

Impresivan je lik glumice koju tumačite u filmu „Kongres” Arija Folmana i sam proces kroz koji ona prolazi u eri veštačke inteligencije, plašite li se toga?

To toliko brzo napreduje da je zastrašujuće. Pre nekoliko meseci smo Tom Henks i ja snimili film „Ovde” Roberta Zemekisa, baziran na istoimenoj grafičkoj noveli i u njemu su korišćene te „duboke laži” veštačke inteligencije. A to znači da Tom i ja imamo po jednog robota. I taj robot je preuzimao intervjue sa mnom kada sam imala nekih 17–18 godina, radila televizijske intervjue povodom filmova i on zaista poseduje sve moje podatke. I tako smo to u Zemekisovom filmu koristili sada kada Robin Rajt ima 57, a Tom Henks 66, a bilo je potrebno da odigramo likove od njihovih 19 do 90 godina. Pitala sam tehničara na snimanju zna li kuda to vodi, jer ako nam možeš dati nevinost devetnaestogodišnjaka u očima i ako to možeš da postigneš upotrebom veštačke inteligencije, više glumci neće biti potrebni. Bob Zemekis i ja se tu ne slažemo. On stvarno misli da će nam glumci uvek biti potrebni, jer nikada nećete dobiti sirove emocije koje čovek može da donese. Tu je možda u pravu, ali sem emocija ti glumački likovi stvoreni veštačkom inteligencijom moći će sve ostalo – od glasa do plesa. Jedino gde vidim da to može biti stvarno korisno je medicina.

Kada će „Ovde” pred publiku?

Sledeće godine.

Režirali ste film „Zemlja”, čija je priča o bekstvu od svakodnevne veze sa svetom, je li to vaša fantazija?

Nije, razlog zašto sam izabrala taj film kao prvi koji potpisujem kao reditelj imao je veze sa onim što se dešavalo u svetu u to vreme kada sam dobila scenario. Bilo je to vreme kada su nasumični strelci dolazili u škole i restorane, pucali i ubijali. Nakon nekoliko meseci sličnih događaja to je postalo tako neobavezno Kao da su se ljudi na to bili navikli. Jedno pucanje i masakr više manje. Nisam mogla to tako lako da prihvatim i osećala sam se kao da smo svi nekako utrnuli. I to je bio i prelep vrhunac u scenariju koji sam dobila da režiram. Dolazi nasumični stranac i strelac, spasava ženu koja umire. I ona je na isti način izgubila svoju porodicu, u nasumičnom pucanju. Oba lika su jedno drugom dali život. I za mene je takva priča značila neku vrstu povratka čovečnosti.

Koliko ste ambiciozni da nastavite svoju rediteljsku karijeru?

Veoma sam ambiciozna. Imate li nešto što bih mogla da uradim sada?

Možda nešto iz Srbije, tamo imamo mnogo ideja.

Da, ali vi to imate na svom jeziku pa moram prvo da naučim srpski, ali zašto da ne. Da, definitivno želim da režiram sve više i više.

Zašto neće biti trećeg filma iz franšize „Čudesna žena”?

Ne znam. Znate li vi zašto? Ne? Mislila sam da bi to bila veoma uspešna franšiza. Uvek sam smatrala da je trebalo da snimimo film o ženama Amazonkama koje poznajete i prve dve „Čudesne žene” su bile veoma uspešne, a zašto producenti ne žele treći deo, stvarno ne mogu da pretpostavim.

Mnogi filmovi postaju deo naših života, kao što je to recimo „Forest Gamp” u kojem igrate sa Tomom Henksom, ali sada u eri ubrzanog prenošenja informacija internetom kao da nema više grozničavosti i senzacije iz starih dobrih filmskih vremena?

Dobra stara vremena kada nije bilo spojlera. Interesantno je to što ste me pitali, jer tada na setu dok smo snimali nikada nije bilo brbljanja o tome šta radimo. Niko čak nije želeo ni da piše o filmu dok ne izađe u bioskope. I zato je senzacija susreta sa novim filmom uvek bila velika. To je bilo potpuno drugačije vreme u ovom poslu. A sada društvene mreže, to je ludo, ništa više nije sveto.

Da se vratimo na „Kuću od karata”, jeste li unapred znali koliko ćete veliku i značajnu ulogu tamo imati i da ćete čak režirati nekoliko epizoda?

Lik Kler Andervud u početku nije bio toliko značajan u scenariju, pa sam čak mislila da li to uopšte da snimam. Nekako je tu postojala kao trofej, predsednikova žena. Međutim, producent mi je rekao da se strpim i da me iznenađenja tek čekaju i da će Kler tek postajati značajnija i značajnija. Obećao mi je tada da mogu da radim sa piscima scenarija i da učestvujem u kreiranju lika. Tako je i bilo. Kler je bila veoma stoična, tiha i proračunata. Nikad ne znaš šta će ona da uradi. A uvek si nekako znao šta će Frenk Andervud da uradi, zato što je uvek sa nekim razgovarao. Kler Andervud je iz sezone u sezonu zapravo postala lider. Moćna i opasna žena, pravi vođa.

Dopada li vam se prelazak na kvalitetan televizijski serijal ili ste i dalje ljubitelj filmova?

I jedno i drugo. Apsolutno oboje. Mislim da za većinu nas koji smo u ovom poslu tako dugo početak rada se vezuje za televiziju pa tek se onda prelazilo na film. U mom slučaju to je bilo učešće u uspešnim serijama „Žuta ruža” i „Santa Barbara”. S druge strane, svi mi želimo ravnotežu i povratak u normalu i želimo da vidimo bioskop kakav je nekada bio. Nadam se da će to ponovo postojati, ali smatram da je takođe sjajno da imamo i striming platforme jer je tu negde budućnost, ali je i to izmaklo kontroli jer su zaboravili da razmisle o tome kako će da plaćaju glumcima, piscima i rediteljima honorare? Nije se razmišljalo o tome, zar ne?

Gledajući film u bioskopu delite emociju i doživljaj sa nepoznatim ljudima oko sebe i to je posebno iskustvo, ali mlade generacije radije gledaju filmove na ekranima svog telefona?

Da, to je za mene bogohuljenje. Naježim se kada ih vidim kako gledaju u telefone. Znam da ti je suđeno da to imaš i da u to gledaš, ali to je takođe metafora za sužavanje uma. Samo postaješ sve više izolovan i sve usamljeniji i usamljeniji.

U Karlovim Varima vam je uručena ta prelepo dizajnirana, ali i veoma teška statua kao nagrada, šta kažete na to?

Meni je to prelepi poklon i suze su mi krenule kada sam videla taj kolaž isečaka iz filmova i serija u kojima sam igrala. Dugo sam u ovom poslu, ali se ne oseća da je to tako. Ali, kada pogledate sve ove isečke shvatite da imam već 40 godina karijere.