Što više udaraca dobijemo, odlučniji smo da zasenimo

Karlove Vari – Bilo je zanimljivo i važno razgovarati sa libanskom rediteljkom Munjom Aki te još uvek pandemijske 2021. godine, na Venecijanskom festivalu, gde je predstavljala film „Kosta Brava Liban”, sa glumicom i rediteljkom Nadin Labaki i palestinskim glumcem Salihom Bakrijem u glavnim ulogama. Taj film je sniman 2020. godine u trenutku kada se dogodila katastrofalna eksplozija u bejrutskoj luci i kada je gotovo pola libanske prestonice ostalo u ruševinama.

Veći deo Munjine filmske ekipe, pa i ona sama, imali su teške povrede, a usred tog teškog haosa svi oni su se našli i pred teškom odlukom: nastaviti snimanje filma ili ga napustiti. Njihovo suočavanje sa posledicama katastrofe, rastrzanost između čvrstog verovanja u transformativnu moć filma i dubokog osećaja cinizma na račun njegove sposobnosti da utiče na promene u naciji pogođenoj ekonomskim previranjima i društvenim kolapsom – sve to se našlo sada u dugometražnom dokumentarnom filmu „Ples na ivici vulkana” scenariste i reditelja Sirila Arisa, koji se takmiči za nagrade „Kristalni globus” na 57. KVIFF.

Sirilov film na nesvakidašnji način, filmskim jezikom i u punom dinamizmu, beleži borbu i otpornost filmske ekipe Munjinog filma, dok nastoji da pronađe smisao i svrhu u svom radu usred razaranja. Za „Politiku” autor „Plesa na ivici vulkana” kaže: „Već posle prvog pokreta kamere kada nije postojao početni plan, već samo impuls koji je doveo do radoznalosti o mojoj sudbini, sudbinama mojih prijatelja i kolega, o sudbini čitave zemlje koja tone u ekonomsku krizu i društveni kolaps, znao sam da treba da pokušam da sve to zabeležim i pokušam da shvatim.”

Siril pojašnjava i sledeće: „U regionu zarobljenom u političkim sukobima i ekonomskim poteškoćama umetnost je oduvek smatrana luksuzom, ne samo od strane većine arapskih vlada već i od strane opšte populacije. Dakle, kada je došlo do eksplozije, bilo je neizbežno da se zapitam da li ono što radimo uopšte ima uticaja i smisla. Zato sam film postavio kao neku vrstu istraživanja o maloj vrednosti umetnosti u vremenima krize. Pre svega, ovo je meditacija o gubitku grada kakav više ne postoji, o gubitku života koji više ne postoji i gubitku sopstvenosti koja možda neće vaskrsnuti, čak ni sa filmom koji se snima.”

S obzirom na to da pripada umetničkom bratstvu s kojim deli sudbinu nezavidne pozicije i u zemlji i u gradu u kojem je rođen i s obzirom na to da se tog 4. avgusta 2020. dogodila katastrofa koja ih je sve zamrzla i ostavila u teškim ranama, Siril kaže da se zapitao gde se sada uklapa u toj opustošenosti i devastiranosti.

„Kao umetnik, konkretno, kao filmski stvaralac, pitao sam se šta je zaista uloga umetnosti u ovim vremenima. Nisam imao odgovor, samo sam počeo da snimam u pokušaju da ga nađem.”

Posle teškog gubitka, smatra Siril, dolazi i ponovno rođenje. „Znate, kada stvarate i uspete u stvaranju nečega, kakav god da je ishod, sama činjenica da je uložen napor da se nešto stvori daje dovoljno nade i može se kvalifikovati kao preporod. Mislim da je gubitak života koji smo imali pre tog 4. avgusta trauma naše generacije. Mislim da su i naši roditelji imali traumu prolazivši kroz 15 godina rata, tada nisam bio rođen, ali sam njegove posledice osećao tokom odrastanja. Mislim da je za moju generaciju ovo naš rat. Ovo je naša trauma, i postoji život pre i postoji život posle toga.”

U svom uzbudljivom dokumentarcu Siril Aris beleži i scenu razgovora rediteljke Munje Aki sa svojim ocem, iznevši mu sve svoje dileme u vezi sa nastavkom ili prekidom snimanja filma „Kosta Brava Liban”. U toj sceni otac govori: „Nemojte na to gledati kao na smrt, gledajte na sve ovo kao na vaskrsenje.” Siril kaže da mu je ta scena veoma važna jer upravo govori o tome da „što više udaraca dobijemo, to smo odlučniji, ne da zablistamo, već da zasenimo”.

Na pitanje da li ima svest o tome da smo svi nekada Bejrut nazivali „Parizom Mediterana”, Siril Aris odgovara: „Čitao sam o tome, takav Bejrut odavno ne postoji. Znate, istorijski gledano, ako pogledate sve decenije unazad u Libanu, ne postoji nijedna u kojoj nije bilo duboke krize – političke, ekonomske, društvene, bezbednosne. Ipak, to je zemlja koja živi dinamično i ima snalažljive ljude kratkog pamćenja. Patimo od potpune amnezije i ne razmišljamo o prošlosti. A činjenica je da nam se istorija ponavlja, a lekcije nismo naučili. Sve to zahteva više truda od strane društva, da prizna greške, a to je teško.”

Na pitanje kako sačuvati ljudsko dostojanstvo u nemilim vremenima, Siril odgovara: „Imao sam osećaj da smo izgubili dostojanstvo. To je realnost i moram da se nosim sa tim. Ali, bilo je ili da sedim kod kuće i oplakujem to što nam se desilo ili da se pokrenem i uradim nešto. I snimio sam ovaj film, a moji sugrađani su preuzeli stvari u svoje ruke i počeli da postavljaju solarne panele kako bi zgrade i ulice imale struju. Mnogo posla su stanovnici Bejruta uradili samoinicijativno.”

Na komentar da je veliki problem živeti sa političarima koji nisu dovoljno zreli, Aris odgovara: „Nisu dovoljno zreli? Veoma ste fini u izražavanju, to bi oni shvatili kao kompliment.”