Napad na Kinu – tajna istorija Amerike

Krajem šezdesetih godina prošlog veka i početkom sedamdesetih, Danijel Elsberg, američki marinac, obrazovan na Univerzitetu Harvard, i sa pristupom vojnoj obaveštajnoj službi na najvišem nivou, bio je šokiran apsolutnom nemoralnošću spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država. Zaključio je da je ta politika izgrađena na laganju svih o tome šta radi američki vojni i obaveštajni sektor.

Zato je Elsberg 1971. objavio tajnu istoriju rata u Vijetnamu, koju je štampa nazvala „Pentagonski papiri”. Uhapšen, pretile su mu godine zatvora. No kada su ljudi spoznali dubinu prevare, Elsberg se postepeno pretvorio u heroja i sudija ga je oslobodio krivice. Postao je poznat kao prvi uzbunjivač, jedan od najhrabrijih Amerikanaca, tvorac istorije...

Pola veka kasnije, Elsberg, koji je 16. juna preminuo u 92. godini, otkrio je detalje o strogo poverljivim planovima SAD za nuklearni napad na Narodnu Republiku Kinu. Milioni ljudi bi umrli tokom bombardovanja planiranog za 1958.

SAD su već bile bacile po atomsku bombu na Hirošimu i drugi grad Nagasaki šestog i devetog avgusta 1945. kako bi ubrzale bezuslovnu predaju Japana na kraju Drugog svetskog rata. Poginulo je najmanje 129.000 ljudi, većinom civili.

Atomske bombe na Japan ostaju jedina upotreba nuklearnog oružja u istoriji ratova. No, odavno je poznato da su SAD razmatrale „nuklearni udar” na Kinu još tokom Korejskog rata od 1950. do 1953. godine.

U članku u „ Mond diplomatik”, u decembru 2004, istoričar sa Univerziteta Čikago Brus Kamings naveo je da je general Daglas Makartur, komandant snaga Ujedinjenih nacija u Koreji, izjavio devetog decembra 1950. kako bi voleo da komandant, po svom nahođenju, koristi atomsko oružje na istočnoazijskom poluostrvu. Dve nedelje kasnije je Makartur, predstavio„listu ciljeva za usporavanja” napredovanja severnokorejskih trupa i kineskih „narodnih dobrovoljaca”, za šta mu je bilo potrebno 26 atomskih bombi.

U intervjuu objavljenom posthumno, Mak Artur je kazao da ima plan koji bi omogućio pobedu u ratu za 10 dana, citirao ga je Kumungs, jedan od najboljih poznavalaca „zaboravljenog rata”, kako je inače poznata vojna na Korejskom poluostrvu. Bila je jedna od surovijih posle Drugog svetskog rata, sa blizu četiri miliona poginulih civila Korejaca i vojnika na svim stranama.

Korišćenjem atomskih bombi bi se, po Makarturu, „raširio iza nas — od Japanskog (Korejci ga zovu Istočno more) do Žutog mora — pojas radioaktivnog kobalta... Njegov aktivni životni vek je između 60 i 120 godina. Najmanje 60 godina nije moglo doći do kopnene invazije na Koreju sa severa.„Prema Kamingsu, Makartur je bio uveren da Rusi ne bi ništa preduzeli u vezi sa ovom ekstremnom strategijom.

Prema Kamingsu, SAD su ponovnoj upotrebi atomskog oružja bile najbliže u aprilu 1951, kada je predsednik Hari Truman smenio Makartura. Profesor smatra da je Truman to učinio ne samo zbog neposlušnosti slavom ovenčanog generala već i što je želeo da ima pouzdanog komandanta na licu mesta, ukoliko Vašington odluči da upotrebi nuklearno oružje.

Natrag na Elsberga „uzvišeni uzbunjivač” je 2021. otkrio sve detalje tajnih planova za korišćenje američke atomske bombe protiv NR Kine. Podelio je originalne dokumente iz 1958. No, otkriće je, za razliku od 1971. i „Pentagonskih papira”, bilo malo pokriveno u središnjim svetskim medijima, i potom je priča brzo nestala.

U vrelo leto 1958. smo se u ondašnjoj Jugoslaviji budili uz jutarnje radijske vesti o svakodnevnim artiljerijskim bombardovanjima ostrva Kvemoj i Macu, a pod kontrolom vlasti Tajvana, a u blizini obale NR Kine. Topovska paljba kineske Narodnooslobodilačke vojske (NOA) na mala ostrva u Formoskom tesnacu krcatim tajvanskim, ali i trupama SAD bila je deo tzv. Druge tajvanske krize.

Tada je u Vašingtonu doneta odluka da će, u „situaciji u kojoj bi se dogodila komunistička vojna ofanziva na Tajvan, biti uzvraćeno američkim napadom atomskim oružjem na kinesko kopno”. Na zasedanju združenih načelnika štabova je predsedavajući komandant vazduhoplovstva general Nejtan Tvining izjavio da je upotreba atomskog oružja „neizbežna”, a planiranje „mora proizaći iz te pretpostavke”.

General je rezimirao da će američka vojska početi napadom u oblasti Amoja (današnjeg Sijamena), koristeći nuklearno oružje male snage od 10 do 15 kilotona. U početku bi ciljevi bile vazduhoplovne baze kako bi bile utišane kritike „mirovnjaka”.

U tom trenutku bi, pretpostavljale su američke vojskovođe, kineski komunisti možda okončali borbu. U suprotnom, istakao je Tvining, SAD ne bi imale drugu alternativu osim da nanesu nuklearne udare duboko u Kinu, sve do Šangaja.

Ukoliko bi se Kinezi i dalje odupirali, nuklearni rat bi započeo, navedeno je u sažetku dokumenta. „Predsedavajući je sugerisao da bi to gotovo sigurno podrazumevalo nuklearni odgovor na Tajvan, a možda i na Okinavu”, japansko ostrvo pod kontrolom vojske SAD.

Pošto NR Kina tada nije imala atomsko oružje, američki generali su zamišljali da su Peking, i Moskva, glavni grad Sovjetskog Saveza, jedinstveni u monolitnom bloku „komunista”. Ergo, odmazda Kineza bila je zagarantovana jer su Sovjeti imali atomske bombe. Nuklearni rat bi ubio milione ljudi u Aziji (ali relativno malo Amerikanaca – „prednost” nuklearnog oružja iskazana u Hirošimi i Nagasakiju).

Američka vojska nikada nije primenila planove iz 1958. Kinesko rukovodstvo je odlučilo da se usredsredi na događanja na kopnu (usred kampanje „Veliki skok napred” i teškoća u snabdevanju hranom). Zauzet je stav koji bi danas bio nazvan „strateško strpljenje” prema režimu na Tajvanu.

Elsberg, kao još uvek nepoznat, pored budućih „Pentagonskih papira” kopirao je još jednu strogo poverljivu studiju napisanu 1966, u kojoj su ukratko izneti planove za nuklearni napad na Kinu 1958. Govorilo se o postojanju takvog plana, ali detalji nikada nisu objavljeni.

Tokom godina i decenija sa zvaničnih dokumenata o američkim vojnim aktivnostima u Aziji su skidane oznake tajnosti. No, odeljci o planiranju nuklearne invazije SAD na Kinu su ostajali strogo poverljive informacije. Elsberg je shvatio da samo on ima kompletan, necenzurisani dokument.

Uz to je 2021. razumeo da se istorija ponavlja, a SAD ponovo koketiraju sa idejom vojne avanture koja bi mogla dovesti do nuklearnog rata oko Tajvana. Tim više što je NR Kina suočena sa Makarturovim pretnjama počela sredinom pedesetih godina prošlog veka da razvija sopstveni nuklearni arsenal. Kina je 16. oktobra 1964. detonirala svoju prvu atomsku, a već 17. juna 1967. prvu vodoničnu bombu.

Kina je prva zemlja koja je predložila da se nuklearne sile obavežu da neće prve koristiti to oružje. U završnom intervjuu, koji je vašingtonski dnevnik „Politiko” objavio ovog četvrtog juna, Elsberg je rekao da su SAD i dalje svetski hegemon, a da je situacija opasna. „Na ivici smo da raznesemo svet zbog Krima, Tajvana ili Bahmuta”, upozorio je.

No, Elsbeg je kazao kako veruje da vredi pokušati. Još 2011. je napisao: „Lični rizici su veliki. Ipak, mogli bi biti spaseni životi koje bi rat odneo.”

Urednik i novinar