Korišćenje ljubavi

Opera „Don Đovani”, najavljena kao vesela drama u dva čina V. A. Mocarta, prema libretu Lorenca de Pontea biće izvedena 20. i 21. septembra kao peta premijera 42. Bitefa na Beogradskom sajmu, u produkciji Jugokoncerta. Koncept i režiju potpisala je Bojana Cvejić, dirigent je Premil Petrović.

Premil Petrović je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a studije dirigovanja završio na Visokoj školi za muziku „Hans Ajsler” u Berlinu. Dobitnik je prestižnih stipendija Hajnrih Bel i Akademije Nemačke banke – Muzički teatar danas, u okviru koje je slušao interpretativne kurseve najvećih dirigenata današnjice.

Don Huan (španski), Don Žuan (francuski), Don Đovani (italijanski), zavodnik, ženskaroš, buntovnik... doživeo je brojne transformacije kroz dugu istoriju evropske kulture. Kakvog ćemo ga sresti na 42. Bitefu?

Don Đovani je uz Fausta najvažniji novovremeni evropski mit. Transformacija se prvenstveno izražava u tumačenju lika Don Đovanija od izrazito negativnog do pozitivnog, od prestupnika, grešnika, destruktivca, zločinca do heroja, očaravajućeg ljubavnika, buntovnika, žrtve društva. U našem vremenu čini mi se da najaktuelniji problem lika Don Đovanija leži u konzumiranju, korišćenju ljubavi. Mocart Don Đovanija ne vrednuje, on ga samo prikazuje. Ili možda još tačnije, Mocart sve likove koje je stvorio voli. To se jasno vidi iz muzike koju im poverava. Meni je u ovoj operi najzanimljivije neprestano mešanje ljubavi i smrti, erosa i tanatosa, spajanje, vezivanje, život, i sa druge strane – destrukcija, sile uništenja, beg od veze, usamljenost. To se u našoj muzičkoj interpretaciji najjasnije ispoljava u intenziviranju svih kontrasta koje ova partitura nudi.

Da ste okrenuti novim formama potvrđuje i opera „Don Đovani” koja, tražeći pokret u žudnji, postaje koreografija glasova i tela, vidljivog. I čujnog...

Rediteljka Bojana Cvejić i ja smo pre više od deset godina počeli zajedno da pravimo opere. Delimo istu strast za tu umetničku formu, ali i svest o njenoj problematičnosti. Za razliku od verbalnog pozorišta ili plesa, opera se i u velikom svetu estetski i dalje nalazi u devetnaestom veku, a socijalno predstavlja najjasniji vid društvene reprezentacije poznog kapitalističkog društva. Odlazak u operu jeste odlazak u muzej u kome je, ipak, najbitnije predstavljanje haljina i nakita, statusa tokom pauza. Bojana i ja duboko verujemo da opera može da bude nešto drugo, da može da bude živa i savremena. Pored istraživanja glasovnih i fizičkih mogućnosti pevača, u našim operama menja se i uloga publike. Od pasivnog posmatrača događanja, publika postaje aktivni učesnik u radnji.

Studiozno pristupate svakom novom delu, perfekcionistički se zalažući za čistotu zvuka?

Da, možda reč perfektnost dobro opisuje šta me u muzici najviše zanima. Preciznost ili čistota zvuka ne moraju da rezultiraju perfektnošću, oni čak ograničavaju. Vrlo često je upravo neprecizan ili nečist zvuk onaj koji iznosi istinu muzike. Na kraju krajeva, ukoliko dobar muzičar greši, to znači da ima hrabrost da istražuje, da pokušava da prevaziđe sebe. Najbolji muzičari rizikuju. Bitno je da se pravi živa muzika, da se stvara uzbudljiv i živ svet. Harnonkur je u pravu kad kaže – svaki dobitak na sigurnosti je gubitak na lepoti.

Najprivlačnije u poslu dirigenta jeste da se ljudi inspirišu da daju ono najviše i najbolje iz sebe. Kako to Vama uspeva ?

To nije najprivlačnije, to je neophodno. U najboljem suprotnom slučaju imate preciznu i dosadnu muziku. U poslu dirigenta više od vlastite spremnosti, analize i interpretacije muzike, od znanja i tehnike, koji se podrazumevaju, bitnija je psihologija, umeće rada sa ljudima, kao i ljubav i poštovanje prema muzičarima. Dirigovanje je zračenje.

Koliko je teško uskladiti orkestar i pevače ?

Orkestar i pevači su sagovornici, čiji se odnosi neprestano menjaju. Ponekad orkestar predstavlja samo pratnju, pozadinu, boju za nečije izlaganje, najčešće je ravnopravan sagovornik u dijalogu, a ponekad orkestar iznosi potpuno suprotne ideje, u konfliktu je sa pevačima. Za dirigenta je najvažnije da shvati ili stvori smisao muzike sa promenljivom ulogom pojedinih elemenata u različitim trenucima.

Vreme velikih dirigenata – diktatora je prošlo jer orkestar više nije samo instrument koji izvršava zamisli. Šta Vam je u tom sistemu najintrigantnije ?

Razmena ideja je ono što me najviše zanima. Ranije su orkestri izvršavali zamisli dirigenta, deca su svirala kako tata kaže. Danas rad dirigenta sa orkestrom izgleda kao razmena ravnopravnih, zrelih ličnosti i muzika se stvara u tom međuprostoru, kao plod zajedništva dirigenta i orkestra. Radost leži u zajedničkom otkrivanju mogućnosti muzike.

Sarađujete i sa drugim domaćim umetnicima – Isidorom Žebeljan, Anjom Đorđević... Kakva je budućnost srpske muzičke scene ?

Još uvek nisam prorok, ali iza imena koje ste naveli, čini mi se da je budućnost srpske muzičke scene – vrlo ženska. Već godinama sarađujem sa Bojanom, Isidorom, Anjom i to su vrhunske umetnice koje apsolutno mogu da stanu uz najveća svetska imena današnjice. Pre dve nedelje premijerno smo izveli novu operu Isidore Žebeljan  „Maratonci” na festivalu u Bregencu, Austrija. Imali smo ogroman uspeh, ovacije i fantastične kritike. Kada u konkurenciji sa najboljima, nova opera Isidore Žebeljan dobije i kao kompozicija, i kao izvođenje najveće ocene, onda je to valjda neki znak za ovdašnju kulturu da shvati koga ima u svojoj sredini. U svim ozbiljnim evropskim kulturama države mnogo ulažu u svoje vodeće umetnike. To nije slučaj sa našom zemljom. Ljudi su prepušteni sami sebi. Bilo bi jako važno da država shvati šta su prioriteti u srpskoj kulturi, ko su ljudi koji zaslužuju da budu podržani.