Medalja za Mariju Maričić

Subotica – Marija Maričić nikada nije stajala u boračkom stroju, niti je nosila pušku. Ipak, ona je čitavog života borac: od najranijeg detinjstva iskusila je rat, zlostavljanje, logor, bežanje uz ivicu fronta i susret sa najgorim oblicima ljudskog zla.

Zbog toga je povodom Dana borca ove godine Mariji Marici Maričić SUBNOR uručio Medalju borca, a na predlog sremačke boračke organizacije. Ova medalja se dodeljuje za „afirmaciju slobode i antifašizma kao najviših ljudskih vrednosti”.

Marija je rođena 1935. godine u selu Laćarku pored Sremske Mitrovice, kao prvo od troje dece bračnog para Jakova i Marije Marks. Otac je bio radnik i član Komunističke partije.

„Sećam se da je bio svinjokolj i u kući je bilo mnogo ljudi. Došli su iz Kulturbunda, namerno su birali taj dan, da im otac pred svedocima potpiše pristupnicu. Sećam se da je otac nosio belu košulju, sedeo je u čelu stola, ustao je i rekao: Hvala vam što ste došli, ali ja sam na drugoj strani! Nisam ništa tada razumela, o kakvim stranama govori, ali mi je ta slika ostala duboko urezana”, govori Marija Maričić rođena Marks.

Kada je izbio Drugi svetski rat, otac se odmah priključuje partizanima na Fruškoj gori, a majka ostaje sama sa troje dece: nakon Marije, rođeni su 1938. Mihajlo i Katarina 1940. godine.

U to vreme Srem je postao deo Nezavisne države Hrvatske i počinje strašan progon stanovništva druge vere i nacije, ali i ideoloških stavova. Porodica Marks gotovo kao da je dvostruko kriva što su kao Nemci odbili da prihvate vladajuću nacionalsocijalističku ideologiju. Marija se priseća da je njena majka odvedena u logor, ali su ujaci posredovali da zbog muževljevih stavova ne treba da strada njegova žena, već njegova majka. Tako je u logor Jasenovac dospela baka Marks, a mama Marija sa troje dece sklanja se u zbeg na Fruškoj gori.

Ovde se priča Marije Maričić povremeno prekida. Iz sećanja izvlači za nju još uvek žive strahotne slike stradanja ljudi koje je videla, osećanje nemoći i neprekidne gladi. Na momente kreću joj suze, jer ono što nazivamo kulturom sećanja, za nju je još bolna i živa rana.

„Sećam se šatora u kojima smo bili smešteni na Fruškoj gori, a posle smo dalje po gori išli sa još jednom porodicom, ali moja dvogodišnja sestra je stalno plakala zbog gladi, pa smo na kraju mi ostali sami sa majkom.”

U tom lutanju po Fruškoj gori naleteli su na ustaške trupe koje su ih uputile u njihov centar. Jedno vreme provele su u Ćereviću. „Tu sam videla kako su čoveka i ženu, koje su pre toga sprovodile ustaše, naterali da uđu u Dunav. Ustaša je tada izvukao nešto, sada znam da je to bila sablja, i odsekao glavu muškarcu. Gledala sam kako je telo nastavilo da stoji, a glava se samo skotrljala. Na to je žena, koja je bila sa njim, skočila i zaplivala, ustaše su pucale, ali nikada nismo saznali šta je bilo sa njom.”

Mariju sa majkom i bratom i sestrom premeštaju u Rumu gde su bile zatočene u nekoj fabričkoj hali gde su gledali svakodnevna batinjanja i mučenja. Marija dok ovo priča čvrsto zatvara oči i ne želi da ponovi sve čega se seća. Ponovo ih premeštaju, sada u Sremsku Mitrovicu, gde žive u logoru. Glad je bila neprestani pratilac. „Jednom je sestri kroz rupu na haljinici propao krompirić koji je dobila. Ostala deca su ga zgrabila, a čuvari gledali kako se grabimo za to malo hrane. Iživljavali se nad nama.”

Marija danas nema nijednu fotografiju oca, ali veruje da je on posredovao preko svojih ilegalnih partizanskih veza da budu oslobođene iz ovog logora. Jednog dana, čuvar koji je imao uniformu ali ne i oružje, otvorio im je kapiju i poveo sa sobom kroz prazne ulice do jednog seljaka sa seljačkim kolima. Pokrili su ih ćebetom. „Čuvar je rekao seljaku da vozi snajku sa decom do trećeg šora u Laćarku. Tamo je komšinica otvorila kapiju i mi smo bile kod kuće”, priseća se Marija.

Otac se nikada nije vratio iz rata, ranjen 1944. godine, iskrvario je na Fruškoj gori. Baka je bila u četiri logora u okviru Jasenovca i kada se vratila unuci jedva da su je se sećali. Marijina majka nastavila je da živi u istom domaćinstvu sa svekrvom i decom, ali tema rata i logora nikada se u kući nije pominjala.

Marija je završila Učiteljsku školu u Sremskim Karlovima, nakon toga ruski jezik i književnost, čitav životni vek provela kao učiteljica i nastavnica, od Bosne i Hercegovine do Subotice, predavala u brojnim školama, ali kaže nikada niko nije znao kako je izgledalo njeno detinjstvo.

„Videla sam toliko teške i užasne stvari da mi možda ne bi ljudi verovali da je tako nešto moguće”, kaže Marija.

Nije dozvolila da je taj strašan životni početak odredi – umesto toga kaže uvek je bila na mestima gde se tražila aktivnost, organizovanje. Tri puta je bila udarnik na omladinskim radnim akcijama, formirala je izviđački odred, još i danas generacije njenih učenika dolaze da joj čestitaju rođendan.

„Važno je bilo imati i nekog ko te razume”, kaže Marija i dodaje da je imala sreće što je život provela sa kolegom Dragomirom Maričićem koji je shvatao i njene unutrašnje krikove jer strahote koje je preživela nikada nisu iščilile iz njenog sećanja.

Marija Maričić ima ćerku, četvoro unučadi i petoro praunučadi, i jedino što joj u danima koje provodi u Gerontološkom centru nedostaje jesu njene knjige.

I deda se borio za Srbe

Marija Maričić priča da je njen pradeda došao u Sremsku Mitrovicu zajedno sa jednim fabrikantom šperploča. Ostao je tu da radi, kao i jedan od njegovih sinova koji je na početku Prvog svetskog rata preplivao Savu i borio se na srpskoj strani.

Ideja jasnog društvenog angažmana na strani pravdoljubivosti očigledno u porodici vuče duboke korene. I dok je rađen ovaj razgovor sa Marijom Maričić, njena unuka dr Margareta Bašaragin upravo je primala godišnje priznanje Saveza antifašista Vojvodine za svoj rad.