Skromna i radosna

Gotovo da nije bilo čoveka u Vršcu koji nije poznavao i poštovao Marinka Đuričina (1911–1997), sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Pop Marinko je služio Bogu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i narodu Vršca. Bio je jedini sveštenik koji je dobio svoju ulicu.

U braku sa suprugom Milevom imao je ćerke Nadu (doktor geografskih nauka), i Radojku, prvakinju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kršteni kum bio je Vanja Kotov Rus i dao joj je ime Radosna. Takvo ime u nas Srba nema, već postoje imena: Radoslava, Radmila, Radojka... pa prevedeno na srpski to je Radojka.

Vanju Kotova ubili u su Nemci za vreme rata i sahranjen je na groblju u Vršcu.

Rada je studirala svetsku književnost i želela je da bude novinar.

Sudbina i božja volja su je odvele i vodile do glumca Pavla Minčića da sa njim napravi intervju za novine. Kad ju je Pavle video onako lepu, punu šarma i sa čuvenim osmehom, rekao je: „Bićeš ti glumica. Imaš stas, glas, osmeh i sve zajedno – ličnost si za taj poziv.”

Pripremio ju je za prijemni ispit na Pozorišnoj akademiji. Položila ga je iz prvog pokušaja. Tako je rođena nova glumačka zvezda.

Sa Radom me je upoznala njena koleginica i prijateljica, filmska diva Dara Čalenić, još dok sam bio student. To poznanstvo pretvorilo se u prijateljstvo koje traje i dalje, nekoliko decenija.

Rada priča: „Bila sam na Pozorišnoj akademiji i 1958. godine sam igrala manje uloge u pozorištu i statirala. Te godine se pojavio svetski hit „Dnevnik Ane Frank”, koji se tada igrao u svim pozorištima širom sveta.

Tadašnji čuveni reditelj Hugo Klajn bio je lekar i doktor psihoanalitičar, koji je postavio tu predstavu u Narodnom pozorištu. Glavne uloge dobile su Milena Dapčević, Slavka Jerinić i studentkinja Radojka Đuričin. Uloge dečaka Petra dobili su Dragan Ocokoljić i studenti Akademije Mića Koen i Dejan Đurović. Predstava je doživela veliki uspeh.

Dejan Đurović se seća s obzirom na to da su se glumci koji su igrali Petra povukli, on je igrao sve tri uloge. Kada sam počeo priču o Radi, ispričao mi je nešto što je bilo afirmativno za nju. Predstava je bila po svetskoj i našoj kritici jako uspela. Tada kad bi Rada igrala Anu, pozorište je bilo prepuno. Igralo se na kartu više. Najviše sam voleo da igram sa Radom, rekao je Dejan.

Rada zauvek ostavlja utisak skromne, čovekoljubive osobe spremne da pomogne svakome, a posebno mladima iz sveta umetnosti.

Nezaboravna je njena spremnost da svojevremeno u Klubu mladih pesnika, koji je vodila Lela Jeftović sedamdesetih godina prošlog veka, kazuje stihove još neafirmisanih srpskih mladih pesnika. Neki od njih su joj posle toga za rođendan ili za osmi mart slali bukete cveća.

Sa njom sam sarađivao kao reditelj u mnogim projektima. U poslednje vreme radili smo i završili projekat – Najlepši stihovi ruskih pesnika, Puškina, Jesenjina, Ahmatove, Cvetajeve i Pasternaka.

Pored nje stihove su govorili: mitropolit Amfilohije, Dejan Đurović, Lane Gutović, Dara Čalenić, Miša Janketić i drugi velikani srpskog glumišta.

Pored toga radili smo i na još jednom projektu – „Najlepše ljubavne pesme”, po njenom izboru i kazivanju.

Kao prilog o njenoj ličnosti i karakteru može poslužiti i naš razgovor koji je tekao tako što sam joj kazao da ću predložiti upravi Vršca da se imenom njenog oca označi neka od većih ulica u tom gradu.

Na moje iznenađenje, taj predlog je energično odbila. Rekla je: „Milane, moj otac već tamo ima svoju ulicu bez obzira na veličinu, to je sasvim dovoljno. On je bio vrlo skroman čovek i nema nikakve potrebe za takvom promenom.”

Njen otac je uvek insistirao u životu na skromnosti kao vrlini.

Reditelj