Razlomak ispred celog broja

Slobodno je reći suočeni smo sa praksom koja pomalo začudi i uznemiri, izuzetno, izgleda kao nedolična slika.

Vidimo, naime, mlade, neoženjene i neudate, gotovo dečake i devojčurke na višim, visokim i najvišim društvenim ili partijskim položajima, jamačno zadacima koji ištu odgovornost, umeće, znanje, podrobnu upoznatost, radne rezultate i etičke norme. Na funkciji se zadesi čovek bez nekih zasluga i uvaženja, za koga se do juče nije ništa znalo. A javna funkcija, prosto, postavlja pred izvršioca nepostižljive ciljeve. I posebno, neispunjenje poverenih zadataka, povlači zakonom predviđene konsekvence, na koncu, odgovara na sudu.

Kao što znamo, cenimo nekoga po onome što je stvorio umom i telesnim naporom, nadahnućem i rukama; po delu, onome što ostavlja utisak, u šta su uložene muke. Stojimo na stanovištu – sve i da bi želeo – mladom čoveku nedostaju godine života da toliko postigne.

Van svake sumnje, zdrav razum ne može da ospori ljudsku energiju, vitalnost, bodrost i vedrinu duha. U samoj stvari, omladina oličava radnu aktivnost, odvažnost, odlučnost da se sve preuzme i uradi, bez obzira na prepreke i žrtve. Školovani mladi svet je glava svakog društva. Mladost se izgovara punim plućima.

Uzev sa protivne tačke gledišta, mladi su sinonim skorašnjosti i neiskustva; pripisuje im se površno razumevanje, prenaglost, lakovernost, tananost živaca. Oni nisu prošli kroz sve škole, još nisu zagazili u život, upoznali bezdane ljudske prirode, srce ne zna za gorčinu teških iskušenja.   

No gledajući kroz plot šta rade državni rukovodioci i političari, mladi čeznu svom snagom da i oni zasednu u funkcionersku stolicu kao gostinsku stolicu, odakle se lako ne odlazi. Što mladom čoveku ne priliči.

A javni rad, protivno konstatovanoj pretpostavci – štaviše o tome čitamo u školskim udžbenicima – ima svoju drugu stranu novčića. Nimalo čedan – prema tome nedoličan mladima. Zanimanje praćeno nesigurnošću i rizikom od svake ruke, u mnogim okolnostima, radnjama koje se kose sa čovečanskim stremljenjima i poštenjem. Neiskrenost, dvoličenje, podilaženje, mahanje repom, najamnički status, atributi su delatnosti koja se definiše kao politika. Javno se govori: onaj ko se njome bavi ni od čega ne zazire, lica je na kojem nema obraza.

Na drugoj strani, misaonost, razboritost, nalaženje rešenja i dela dostojna respekta, privilegija su čoveka koji je relativno prošao doba života. Završene škole, viđen svet, blizina stvarnom životu, prolazak kroz više „pročišćavanja” stavljaju na viši stepen društvene hijerarhije. Blago steknuto posmatranjem, praktičnim življenjem, stradanjima i patnjama (životne isusovačke muke) ne može se nikakvom naukom nadomestiti. Veli se „Pred sedom glavom ustani, a poštuj lice starčevo.” Ili Šekspirovo: „Biti zreo – to je sve.”

Ne plediramo za „starež koji ometa mladež”, za užeglo znanje i spletenost u mišljenju, gde se ugnezdio starački mir; zaboga, koliko može da privredi onaj zbabani, pogrbljenog hoda, čiča kome je mesto da sedi pored vatre i ne radi ništa?!

Čuvajući se brzih uopštavanja, priželjkujemo subjekta srednjih i zrelih godina, iznad proseka i iznad njegove sredine i – zašto ne – po izgledu mlad.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista