Predsednik opštine u dva mandata, sada meša malter

Kuršumlija – Opština Kuršumlija, područje neviđene lepote i neiskorišćenih prirodnih bogatstava, skoro je potpuno opustela. Selo Vukojevac, na primer, već više od decenije nema ni jednog žitelja. U Tačevcu, pak, preko leta živi jedan starac. Nije bolje ni u Trnu, Trmki, Trpezama, Matarovi, Krtoku, Orlovcu... I selo Igrište svelo se na tridesetak duša. Odavde, na stotinak metara su osmatračnice sa kojih se kontroliše administrativna linija prema Kosmetu. Ovde je rođen, u nekada velikoj porodici Urošević – Borivoje. Posle završenog ekonomskog fakulteta u Beogradu, vratio se u zavičaj. Sa velikom željom i nadom da će stečenim znanjem preporoditi ovaj zaostali kraj. Zatekli smo ga, međutim, ovih dana kako u jednom stanu – malteriše, postavlja pločice, kreči...!

– Srećom, dok sam studirao, stanovao sam sa Crnotravcima, kojima sam pomagao na građevinama po Beogradu, tako sam zarađivao za život i naučio zanat. Uslova za penziju nemam, a od nečega mora da se živi. Idem, kud god me ljudi pozovu, da zidam, podižem i pokrivam krovove, malterišem, postavljam keramičke pločice, krečim – kaže nam Urošević. Dok nabacuje lepljivu masu i „pod libelu“ prilepljuje pločice, počinje da pripoveda svoju životnu priču.

Kao mlad ekonomista brzo je dospeo do zamenika direktora ŠIK „Kopaonik“, a kasnije je preuzeo i dužnost direktora. Dobio je plaketu oslobođenja grada, nagradu Privredne komore kao najuspešniji privrednik. Bio je jedini delegat iz ovog kraja na 13. kongresu SKJ, pa predsednik opštine Kuršumlija, u dva mandata, od 1992. do 2000. Kaže da je ponosan na ono što je tada urađeno.

– Pre svega, sva su preduzeća radila, kao i tri banje: Prolom, Lukovska i Kuršumlijska. Pokrenuli smo veliki projekat izgradnje vodosistema „Selova“ na Toplici, uredili centar grada, park i spomenike u njemu, tržni centar, podigli TV predajnik na Samokovu, uveli digitalnu telefonsku centralu, prvi u Toplici kablovsku televiziju... A onda je došlo bombardovanje. Više od dva meseca, danju i noću, sejane su bombe i po gradu i po selima. Srušene su fabrike, mostovi, tunel kod Merdara... Imali smo 42 poginula. Svaku sam porodicu obišao, svima je pružena pomoć. Skoro neprestano sam bio na Kosmetu. Obnovili smo posle mostove, popravili puteve, krenuli u pokretanje proizvodnje... A, evo, gde sam završio – kazuje Urošević.

Mogao je, veli, da ostane u vlasti, ali je mislio da je dosta i da treba da se vrati privredi. Otišao je najpre u turističku organizaciju, pa na mesto direktora u tada čuvenoj konfekciji „7. juli“. A onda je došla privatizacija, kad za Boru više nije bilo mesta – dobio je otkaz, čim je došao novi vlasnik!

– Ne zovu me ovi iz vlasti da im pomognem, kao da se plaše mog znanja i iskustva – zaključuje Borivoje Urošević, verovatno jedini bivši predsednik opštine u Srbiji koji je sada dunđer.

A baš ovih dana nam je Zoran Lakić, dojučerašnji predsednik kuršumlijske opštine, pričao kako je ovde teško bilo šta preduzeti da se zaustavi iseljavanje, da se obnovi privreda, da momci po selima počnu da se žene – jednom rečju: da se vrati nada u mogućnost razvoja i opstanka na ovim prostorima. Jadao se da su ovaj kraj političari zaboravili, da ovde nema ljudi, stručnjaka, koji bi osmislili programe za brz ekonomski napredak. A Borivoja Uroševića, iskusnog privrednika, kao da se niko ne seća.

Dragan Borisavljević