Oproštaj od Srđana Koljevića

Od gospodina sa kaubojskim šeširom i lepim osmehom; od talentovanog reditelja, scenariste i profesora Fakulteta dramskih umetnosti, strpljivog, skromnog, hrabrog i neumornog, duhovitog i nežnog čoveka i umetnika Srđana Koljevića oprostili su se juče, na komemorativnoj svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, njegovi porodica, prijatelji, kolege i studenti. Govorili su reditelji Bojan Vuletić, Stefan Arsenijević, Srdan Golubović, Miha Hočevar i Mateuš Lužar, glumica Aleksandra Balmazović, njegov student Boris Gregurović, a pismo Milene Marković pročitao je glumac Nikola Rakočević.

– Tek danas, ovako javno možemo da kažemo nešto o čoveku koji nije voleo javne nastupe, nije voleo da se eksponira, koji je živeo skromno i radio posvećeno. Blagost, nežnost i smirenost činili su njegovu ogromnu unutrašnju snagu naizgled nevidljivom. Odisao je skromnošću, puštajući da njegove priče i njegovi likovi govore umesto njega. Njegova darežljivost prema prijateljima i kolegama bila je nemerljiva. Činio je naša osrednja scenarija boljim, činio je naše konfuzne ideje smislenim, čak ni kada nama nisu jasne – on ih je razumeo. Našu nesigurnost ili isključivost ublažavao je šalom i čuvenom rečenicom – „sve zavisi od ugla gledanja”. Činio nas je boljim ljudima, čak i kada to nismo zasluživali. Zato što je verovao samo u jedno – a to je ljubav. Zato se sve njegove priče bave ljubavlju. Njegove priče o ljubavi su i smešne i tužne, tragične i pune nade, nekada brutalne, ali uvek nežne, istinite i iskrene, kao što je i sam bio – rekao je Bojan Vuletić, uz napomenu da bi čitava istorija jugoslovenskog i srpskog filma bila siromašnija bez Srđana Koljevića, koji je verovao da su priče koje treba da ispričamo važnije od nas samih.

Stefan Arsenijević podsetio je na to da je dok je pisao „Ženu sa slomljenim nosem”, Srđan Koljević imao jednu duhovitu repliku koja mu se mnogo sviđala: „Nije život šišarika” i da je ta slojevita misao postala njihova interna šala.

– Sa Srđanom sam pisao svoj prvi dugometražni film „Ljubav i drugi zločini”. Dok sam kao debitant bauljao u kreativnom procesu i napipavao šta želim da snimim, Srđan mi je ulivao sigurnost, ohrabrivao me i podržavao, nadograđivao moje misli i nenametljivo, a postojano, kako je samo on umeo, vodio kroz ceo proces. Prošle godine su u Rumuniji pretočili taj naš 15 godina star film u pozorišnu predstavu, pa smo se radovali i govorili: „We are big in Romania”. Srđan je bio jedan od najvećih filmskih scenarista i reditelja koje smo ikad imali. Njegov trag u domaćoj kinematografiji je dobro poznat, ali čini mi se važnim da naglasim da je on bio i mnogo dublji i širi od ovih prostora. Poslednjih sedam godina radili smo na regionalnom programu „First films first” kroz koji je više od 50 mladih rediteljki i reditelja iz jugoistočne Evrope razvijalo svoje prve dugometražne filmove, od kojih su neki osvajali nagrade na najvažnijim svetskim festivalima. Srđan je bio ključni tutor ovog programa. Omiljen, topao, duhovit, strpljiv, sa fascinantnim znanjem i iskustvom, usmeravao je i kreativno pomagao ove mlade ljude sa velikim šarmom i naoko lakoćom. Ovih dana veliki broj tih mladih filmadžija, od Slovenije do Turske, od Grčke do Rumunije, javio mi se. Posebno me je dirnulo sa koliko topline i tuge su želeli da podele ljubav i zahvalnost koju osećaju prema njemu.

Pre neki dan mi je rekao: „Znaš kako pred snimanje filma uvek misliš da ti fali još samo malo vremena da se zaista dobro spremiš? Smrt mu dođe kao snimanje za koje nikad nisi spreman – istakao je Stefan Arsenijević.

Srdan Golubović govorio je o svom prijateljstvu sa Koljevićem, ali o njihovom zajedničkom radu.

– Radili smo zajedno na tri filma, dva sam režirao ja, jedan on. Ali ta tri filma su bili najmanje važna stvar, bili su samo veza ka jednom velikom prijateljstvu. I bliskosti. U svet filma Srđan je ušao početkom devedesetih, s filmom „Kaži zašto me ostavi”, koji je radio sa svojim prijateljem Olegom Novkovićem. U vremenu postjugoslovenskog filma, Srđan je bio jedan od malobrojnih ljudi koji je živeo isključivo od pisanja filmskih scenarija. Njegovi filmski junaci bili su slični njemu, kao što to često biva kod autentičnih umetnika. Jednostavni, nenametljivi, duhoviti, topli, obični ljudi. Sa osmehom i kada nose tugu. Junaci diskretnog, melanholičnog humora. U Srđanovom humoru su se spajale dve gotove nespojive stvari – suptilna ironija i neizmerna toplina.

Takav je bio Srđan. Gospodin sa kaubojskim šeširom i osmehom.

Veliki filmski scenarista, reditelj, mentor, odmereni, a neprikosnoveni autoritet, profesor. Ogroman trag je ostavio kao profesor, generacijama mladih scenarista je prenosio ljubav, posvećenost i strast prema filmu. Srđan je posebno bio usmeren na svoj pedagoški rad. Govorio je kako izuzetno poštuje tu profesiju, jer je i on sam dolazio iz profesorske porodice. Nije voleo priznanja, pohvale i zahvaljivanja, krio se od toga ispod svog šešira i osmeha – primetio je Golubović. Prema njegovim rečima, Srđan Koljević smatrao je da je vestern arhetipski žanr, svirao je klavir, gitaru, ukulele, bendžo. Srdan Golubović zatim je ispričao anegdotu:

– Pre desetak godina vraćao se iz Njujorka, gde je kupio bendžo. Presedao je na aerodromu u Londonu i dok je čekao avion za Beograd pojavili su se na istom izlazu članovi benda „The Prodigy”. Bilo je ovo neko vreme, jul mesec. Kada su ugledali čoveka s bendžom, jedan od članova benda mu je prišao i pitao ga: „Jel i ti sviraš na Egzitu?” Srđan mu je odgovorio: „Ne, ja sviram samo kod kuće.” O Koljevićevoj profesorskoj strpljivosti i bezgraničnoj veri u mlade kolege govorio je Boris Gregurović.

Od Srđana Koljevića oprostili su se i slovenački filmski stvaraoci, a njegovi prijatelji i kolege Miha Hočevar i Mateuš Lužar napomenuli su da su zajedno sa njim napisali tri uspešne slovenačke serije, jedan igrani film, koji se montira, i još dve serije u razvoju.

– Imali smo samo jedno pravilo, odluka se prima, ako se slažemo sva trojica, kvorum. I uvek smo se vrlo brzo usaglasili. Srđan je poslednjih nekoliko godina bio i glavni mentor naše najuspešnije scenarističke radionice „Scenarnica”. Pomogao je mladim piscima, a skoro 50 ih je bilo, da razviju prvu verziju scenarija, kako bi im se otvorio put do realizacije. Od tih projekata već je nekolicina snimljenih pa i nagrađivanih i uspešnih, a još više ih je u različitim fazama razvoja ili idu uskoro u realizaciju. Za vreme rada na tim projektima naučio je slovenački, do te mere, da je čitao originale, bez prevoda – zapazili su Hočevar i Lužar.

Aleksandra Balmazović zapazila je da su po replikama koje se pamte Koljevićevi filmovi postali kultni. Po rečima Milene Marković, Koljević je bio naoko pitom, u stvari vrlo hrabar. „Starinski pošten, vrcav i umeo je da pocrveni kao mlad momak. Svi mi žestoki, mahniti, šašavi i bučni, umeli smo da ućutimo kad Srđan ima nešto da kaže. Pričao je sa puno reči, milim zvukom iz njegovog kraja, meko i prskavo, kao kad voda teče i šušti lišće u sumrak. Voleo je svoju porodicu, svoje filmove i svoje prijatelje. Pričao je lepše od nas i ponašao se lepše od nas. Bio je uticajan, ali nikad nije koristio uticaj, svima je pomagao i nikada to više ne bi spomenuo, bio je skroman bez obzira na sve što je postigao. Ponosni smo što smo delili vreme sa njim”, napisala je Milena Marković.