Poslednji neutralni Mohikanci

Kada su planirali „specijalnu vojnu operaciju”, stratezi u Kremlju računali su na brz pad vlasti u Kijevu i pretvaranje Ukrajine u veliku tampon-zonu koja je trebalo da štiti zapadne granice Rusije od daljeg napredovanja NATO na istok.

Moskva je agresivnom politikom ostvarila suprotno: NATO ide dalje na istok, udvostručio je kopnenu granicu sa Rusijom, proširio svoj vazdušni prostor a Baltičko more prelazi u strateški posed Zapada. Vojna struktura NATO ojačana je jednom, a uskoro i drugom savremenom i dobro opremljenom armijom.

Finska je ušla u NATO. Čuvajući sećanje na sovjetsku invaziju 1939, kada je izgubila desetinu teritorije ali izbegla da bude okupirana, u strahu od obnovljene ruske pretnje, vlada u Helsinkiju odlučila je da odustane od neutralnosti. Kada NATO uskoro primi i 32. članicu, neutralnu Švedsku, definitivno će se izmeniti struktura evropske bezbednosti.

Neutralnost je legitiman izbor opredeljenja u međunarodnim odnosima još od vremena kada su sile pobednice nad Napoleonom na Bečkom kongresu 1815. ovaj status dodelile Švajcarskoj, ali mnogo toga se od tada promenilo.

„Krajem Drugog svetskog rata Moskva je, kao i druge sile pobednice, imala negativan stav prema neutralnosti kao statusu, pošto se smatralo da neutralne države u Evropi nisu pomogle zajedničke napore saveznika da sruše Treći rajh”, podseća Igor Novaković, direktor istraživanja beogradskog Centra za međunarodne i bezbednosne poslove.

Švajcarskoj nije bilo dozvoljeno da uđe u novoosnovane Ujedinjene nacije kao neutralna država, iako je bila članica Društva naroda u međuratnom periodu, pa je sve do 2002. bila izvan Svetske organizacije.

Jačanjem suparništva između SSSR-a i SAD na tlu Evrope, Moskva je počela da razmišlja o „sanitarnom kordonu” prema Zapadu. Prva linija tog odbrambenog obruča bile su države Varšavskog ugovora, drugu su činile kapitalističke zemlje na granicama SSSR.

Finska je bila prva država koja je posle Drugog svetskog rata, 1947, prihvatila neutralnost i sve do raspada SSSR-a vodila veoma uzdržanu spoljnu i bezbednosnu politiku. Uz tradicionalno neutralnu Švedsku stvoren je „nordijski balans”. Austrija, koja je bila pod okupacijom saveznika, samostalno se odlučila da 1955. proglasi neutralnost, pa su se strane vojske povukle.

Austrija, Finska, Švedska, Švajcarska i Jugoslavija – koja je promovisala stvaranje pokreta neutralnih zemalja, koji će se kasnije preimenovati u pokret nesvrstavanja – činile su veliki tampon između Istoka i Zapada. Tako je bilo sve do rušenja Berlinskog zida 1989, raspada SSSR-a, prestanka hladnog rata i uspostavljanja unipolarnog sveta pod vođstvom Amerike.

Sa Rusijom iza leđa, deo bivšeg sovjetskog sveta počeo je da razmišlja o neutralnosti. Ukrajina je prvim Ustavom predvidela budući stalno neutralni status. Moldavija je neutralnost proglasila Ustavom iz 1994. Generalna skupština UN potvrdila je status stalne neutralnosti Tadžikistanu.

NATO u međuvremenu počinje da se širi na istok. Osam talasa proširenja počelo je prijemom Poljske, Mađarske i Češke, nastavilo se baltičkim državama 2004. i završilo Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i konačno Finskom.

Rusija je sve vreme pokušavala da aktivira koncept neutralnosti kao mehanizam sopstvene odbrane i očuvanja svoje zone uticaja. Insistirala je da se Ukrajina vrati u vreme kada je Vrhovna rada 2010. proglasila da je zemlja „van blokova”. Kada u tome nije uspela, oslonila se na vojne intervencije. Prvo u Gruziji, a posle „narandžaste revolucije” u Kijevu i u Ukrajini koja napušta koncept neutralnosti i usmerava se ka NATO i Evropskoj uniji, što je zapisano u novom Ustavu.

Moskva podršku neutralnosti vidi kao način da blokira proširenje NATO. Mnogi smatraju da je Srbija svoju maglovitu vojnu neutralnost 2007. proglasila u skladu sa instrukcijama iz Moskve, da je to bio deo cene za rusku podršku oko Kosova.

Dosadašnji tok rata u Ukrajini promenio je odnose snaga u korist Zapada. Neće Finska sa armijom od 23.000 ljudi – manje od policijskih snaga Njujorka – bitnije uticati na razvoj događaja na ukrajinskim frontovima, ali otvara važno geostrateško pitanje: koliko je održiv koncept neutralnosti.

Ulazak dve skandinavske zemlje u NATO ostavlja Evropu sa pet neutralnih država: Austrija, Irska, Kipar, Malta i Švajcarska. Irska tvrdi da je vojno, ako ne i politički neutralna, ali je već predviđena za obuku ukrajinskih vojnika. Austrija i Malta insistiraju da su vojno neutralne ali ne i „neutralne oko vrednosti”. Sve tri zemlje su de fakto sopstvenu obranu poverile NATO. Švajcarska ističe da je neutralna i vojno i politički, ali se pridružila zapadnim sankcijama Rusiji i razmatra da dopusti da njena municija bude reeksportovana za Ukrajinu.

Da li se ruši doktrina neutralnosti i koliko je taj koncept održiv u savremenom svetu? Očuvanje neutralnog statusa postaje sve manje važno jer te države više nemaju značaj kakav su imale u vreme hladnog rata kada su bile od koristi i Istoku i Zapadu. Danas velike sile sve manje poštuju neutralnost, a te zemlje i Istok i Zapad pojačano pritiskaju boreći se za uticaj. U Evropskoj uniji neutralci postaju prepreka u naporima da EU razvija zajedničku odbrambenu politiku i jača bezbednost čiji je garant NATO.

Pobornici neutralnosti i dalje tvrde da su korisni i da su kroz istoriju služili kao tampon-zone ili diplomatski posrednici, ali ruska invazija je pokazala da su države van velikih savezništava ranjivije.

Vojna neutralnost ima sve manje smisla. Male zemlje mogu da imaju opremljene armije, ali šta je to u dimenzijama savremenog ratovanja država koje stotine milijardi dolara troše na koordinaciju snaga na kopnu, moru, vazduhu, u kosmosu, ili za sajber-ratovanje?

Posmatrano iz diplomatske i vojne perspektive, neutralnost Austrije, Irske i Malte postaje sve problematičnija – po njih. Švajcarska je drugi slučaj jer ima snažnu i dobro opremljenu armiju. Podseća na Srbiju koja uporno povećava izdatke za odbranu da bi održala svoju samoproklamovanu vojnu neutralnost koja, za razliku od četiri evropske države, nije međunarodno verifikovana.

Ključna zemlja koja je trebalo da bude neutralna jeste Ukrajina gde se potvrđuje da stratezi u Kremlju nisu u stanju da svoj uticaj van granica Rusije obezbede kroz aktivnu politiku, ekonomske tokove, masovnu kulturu... Vladimir Putin pokazuje da suštinski ne razume šta nagoni države Evrope da traže okrilje NATO. Zato Rusija ostaje oslonjena na silu, pritiske, subverzivna dejstva. Pred takvim pretnjama su Finska i Švedska odlučile da posle decenija napuste neutralnost.