„NATO jezero" deli Putina i Erdogana

Ulazak Švedske u NATO biće još jedna glavobolja za Rusiju, a saglasnost Turske, koja je najavila „zeleno svetlo” – samo je jedno u nizu iznenađenja u odnosima Moskve i Ankare. Ipak, ovo pitanje je na dnevnom redu već duže od godinu dana, pa među političkim analitičarima u Turskoj i Rusiji ima onih koji smatraju da je neizvesno da li će Erdogan na kraju zaista i odobriti ulazak još jedne baltičke zemlje u zapadnu vojnu alijansu. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da njegova zemlja svakako neće biti jedina država koja se tome protivi.

Posle iznenadne najave o saglasnosti Ankare, Si-En-En Turk je izvestio da će turski parlament ratifikovati odluku o pristupanju Švedske NATO-u pre 21. jula, što znači po ubrzanoj proceduri, pre letnje pauze. Drugi turski izvori, međutim, objavljuju da turska vlast nema razloga da žuri i da će se ovo pitanje naći na dnevnom redu tek polovinom septembra, a do tada će se videti koliko je Erdogan zadovoljan onim što mu je administracija Džozefa Bajdena ponudila, kakve su garancije i da li se obećanja sprovode.

Posle isporučivanja komandanata „Azova” Ukrajini, Erdogan je juče rekao da je s Moskvom razjasnio sve u vezi s tim. Što se tiče „žitnog sporazuma”, turski predsednik očekuje da se pre 17. jula, kad on ističe, čuje s ruskim kolegom Vladimirom Putinom. Portparol Kremlja kaže da razgovor nije planiran, ali da se može organizovati ukoliko je potrebno. Sve u svemu, Erdogan ima mnogo šta da objašnjava Putinu i nije izvesno kako bi to moglo da se odvija. Ako zaista misli da ratifikuje pridruživanje Švedske NATO-u – pitanje je kako u tom slučaju može da nadoknadi štetu Moskvi.

U proteklih godinu dana zapadni mediji su, govoreći o ulasku Finske i Švedske u NATO, već uobičajili da Baltičko more nazivaju „NATO jezerom”. Pridruživanjem ove dve zemlje alijansi bio bi presečen vitalni morski put koji povezuje Sankt Peterburg s enklavom Kalinjingrad. I pre početka rata u Ukrajini i zahteva ove dve države u maju prošle godine, NATO je kontinuirano povećavao kontrolu nad Baltičkim morem, ključnom pomorskom kapijom za rusku flotu koja ima baze u blizini Sankt Peterburga i u Kalinjingradu. Podsećanja radi, tokom hladnog rata samo su Danska i Nemačka, na krajnjem zapadnom obodu Baltika, bile u ovom vojnom savezu. Ulaskom Poljske u NATO 1999. i tri baltičke republike Litvanije, Letonije i Estonije, 2004. godine, veći deo južne obale mora stavljen je pod kontrolu alijanse.

Finska i Švedska u NATO-u zatvoriće more sa severa, ostavljajući Rusiji ograničen pristup. Na švedskom ostrvu Gotland, koje je mesto za odmor bogatih Šveđana, a nalazi se preko puta Kalinjingrada, pretvorenog u raketnu bazu – ubrzano se prodaju vile. Oni znaju da proširenjem NATO-a na „njihovo” ostrvo posedi nisu više bezbedni zbog moguće ruske reakcije „iskanderima” iz Kalinjingrada. Odatle mogu da pogode ne samo Gotland, nego i Berlin. Izuzev toga, Švedska, Finska i Poljska zajedno su u stanju da zatvore trgovinske koridore, posebno iz velike luke Sankt Peterburg.

Za članice zapadnog vojnog saveza pristup švedskim i finskim lukama i aerodromima, bez obzira na to što ih Stokholm i Helsinki sigurno ne bi izneverili, ipak bi bio barem pod malim znakom pitanja. Njihov ulazak znači i proširenje prisustva NATO-a na Arktiku, koji je od strateškog značaja za Kinu i Rusiju i u poslednje vreme se navodi kao moguće novo žarište sukoba.

Švedska je poslednji dokaz da se zaista, kako naglašavaju ruski zvaničnici, nije Rusija kretala prema zapadu, nego NATO ka njenim granicama. Ali sada će Moskva na neki način morati i da reaguje.

S druge strane, čak i da Erdogan nastavi da „oteže” s odlukom, SAD i evropske države preduzeće kaznene mere. Publicista Simor Herš tvrdi da je Bajden obećao zvaničnoj Ankari kredit u vrednosti između 11 i 13 milijardi dolara, koji joj je neophodan u teškoj finansijskoj situaciji. Ali poenta za Tursku nije samo u novcu, već i u legitimnosti i pouzdanosti Ankare kao članice alijanse. Na spisku su i dalje blokiranje ulaska Turske u Evropsku uniju; odbijanje isporuke američkih lovaca F-16, pogotovo što je Kongres SAD već protiv ovog dogovora; zaustavljanje projekata modernizacije turske vojske i stvaranje ekonomskih problema u odnosima Ankare s Vašingtonom i Briselom.

Erdogan je pobedio na predsedničkim izborima, ali njegova pobeda neće imati pozitivan efekat na ekonomiju zemlje. Vrednost turske lire nastavlja da pada, a on treba da umiri svoj narod, a ne da gura Tursku u konfrontaciju s Evropom i Amerikom. Ne želi ni da rizikuje svoju vezu s Putinom, ali cena protivljenja članstvu Švedske bila je veoma visoka. Ovo će, dakle, biti ozbiljan test za Erdogana. Ali još mnogo ozbiljniji za Putina.