Teškoće i prepreke dragoceni su podsticaji

Dobar, nesvakidašnji, intervju počinje mnogo pre samog razgovora, kada je sagovornik prepoznat do bliskosti i kada se iz pitanja i odgovora naslućuje uzajamno poštovanje, prijateljstvo i ljubav prema dijalogu, kao načinu dolaženja do istine.

Umetničko vjeruju slikara, reditelja, pisca, akademika, Miće Popovića (1923–1996) bila je istina, on je to jasno rekao u intervjuu datom novinaru, piscu i publicisti Milu Gligorijeviću, tokom šest meseci 1983. godine, kao što je tom prilikom nedvosmisleno izjavio da je svako ozbiljno umetničko delo pre nego što je postalo esetetički problem, bilo moralni problem. U duhu filozofije subverzivnog mislioca, Mića Popović smatrao je da vrednost odgovora prolazi, a da su pitanja ono što je večito.

Ovaj opširni intervju objavljen je ponovo u izdanju Vukotić medije, kao knjiga sa naslovom „Pobuna duha”, povodom 100 godina od rođenja Miće Popovića, a sadrži izbor njegovih crteža, predgovore Jovana Popovića, sina Miće Popovića, i Mila Gligorijevića. Ovaj razgovor objektivno je osmotrio niko drugi do Mihiz.

Jovan Popović ukazao je na to da je ovaj razgovor nastao u trenutku kada su  publicista i umetnik bili na stvaralačkom vrhuncu, iako je i u tom trenutku Mića Popović još bio persona non grata u srpskom društvu, pa će posebno mladi čitaoci iz ovog razgovora moći da uoče koliko je nekada izgovorena reč obavezivala čoveka.

Milo Gligorijević (1942–2017) zapazio je da su mnogi ondašnji listovi slušali partijske direktive o prećutkivanju Miće Popovića, pa je zaključio: „Redakcije listova koje nisu u stanju da neguju raznoglasje, zaključiće najposle da imaju sve sem čitalaca. Novinar koji se upućuje samo istomišljenicima tekuće politike ugledaće jedared papagaja u ogledalu.”

Kroz razgovor ova dva prijatelja, život Miće Popovića čitaocu teče pred očima kao brza reka, a ono što iz nje blesne jesu njegova etičnost i čvrsta uverenja. Sećao se školskih dana, majčinih i očevih uticaja, omiljenih profesora, Drugog svetskog rata, kada je, kako je kazao, na našem prostoru borba partizana bila „oblik revolucije kao načina da se bez slobodne političke borbe preuzme vlast”.

„Budući da je Rajh jedino Srbiju smatrao pokorenom, dok je ostale krajeve smatrao oslobođenim, Beogradski univerzitet bio je zatvoren, a studenti, kao i gimnazijalci, morali su da se priviknu na osećaj neizvesnosti”, pričao je Popović. Smatrao je da je nacionalna nesloga prvi među uzrocima sloma Kraljevine Jugoslavije, što je i obrazložio: „Moja razmišljanja na temu poslovične srpske nesloge idu u više pravaca. Na primer: da smo veliki individualisti, najčešće bez pokrića, da govorimo o svojoj hrabrosti zaboravljajući da se ona kako pojavi naglo i naglo nestane, a da u čestim svojim međuvremenima živimo pomireni sa ropskim navikama, da dostojanstvo zamenjujemo ekscesima“.

Na frontu je upijao slike, shvatajući da život i smrt nisu sasvim u njegovoj vlasti. Kao student imao je sjajne profesore sa osobenim umetničkim pristupima, izvan socrealizma: Gvozdenovića, Lubardu, Tabakovića, Milunovića. Divio se Marku Čelebonoviću.

Koliko su mu značili prijatelji umetnici Popović je posvedočio i u delu razgovora o druženjima u Siminoj ulici 9 a u Beogradu, kod Mihiza, a gde su dolazili Voja Đurić, Živorad Stojković, Dejan Medaković, Bata Mihailović, Dobrica Ćosić, Petar Omčikus i drugi. Dobrica Ćosić je po njegovim rečima imao divnu osobinu istinske brige za druge. U taj krug Popovića je posle izlaska iz zatvora doveo Stojković.

Pobuna Miće Popovića razvija se u posleratnom periodu naročito kroz zgražavanje nad umetničkim direktivama Radovana Zogovića i dogmama socijalističkog realizma, a pobunu iz ’68. smatrao je više spontanim buntom protiv svega lažnog, nego aktom organizacije.

Smatrao je, a u jednom intervjuu to je kazao Ziri Adamoviću, da su borbe dragocene, da se u stvari treba izboriti za to pravo borbe, da su „teškoće i prepreke realni i dragoceni podsticaji”, da svaka generacija mora da pruži svoj prilog opštoj borbi kako „ovaj rđavi svet ne bi postao još gori”.

„Moj profesor Ivan Tabaković, kad bi video studenta kako mrljavi crtež, kako se skanjera, odlaže da se uhvati ukoštac sa oblikom, imao je običaj da kaže: ’Požuri, život je kratak... samo nekoliko godina!’ I obrnuto, kad bi video da se neki student zatrčava, da bez nužne koncentracije žuri da opiše oblik, govorio je: ’Polako, imaš vremena, život traje tri stotine, četiri stotine godina!’ Nisu li njegove reči bile deo borbene strategije i taktike?”, govorio je Mića Popović.

A izgovorio je i to da je umetnost imanentna slobodi i da zbog toga provocira neslobodu. Situacija koju je zatim opisao stara je kao vreme: tiranija zazire od umetnosti i pošto ne uspeva da je potkupi, navlači jagnjeću kožu i igra ulogu zaštitnika umetnosti kojoj je u biti subverzivnost. Tiranija onda, po rečima Miće Popovića, poteže „stručnu kritiku” kako bi prigušila te efekte stvaralaštva...

U jednom trenutku Milo Gligorijević je postavio pitanje o takozvanom fenomenu izmišljanja neprijatelja i o ljudima koji „proizvode etikete nepodobnosti”, koji, na kraju krajeva, duboko zavide onima koje diskvalifikuju. Na to je Mića Popović odgovorio:

„Mislim da na njih treba gledati kao na apstrakciju. Za skoro četrdeset godina svog delovanja u ovim našim prostorima imao sam prilike da vidim kako proizvođače etiketa nepodobnosti toliko menjaju da nije ostalo zapamćeno nijedno njihovo celo ime i prezime. Proizvođači etiketa istiskuju sa proizvodnog mesta jedan drugoga, tako da onaj istisnuti odmah postaje anoniman. Dok je na proizvodnom mestu, on  ’demaskira’ izmišljenog neprijatelja; čim on sam sa tog mesta bude potisnut– postaje pravi neprijatelj. Na kraju se ispostavi da su svi istisnuti proizvođači etiketa (a kad-tad svi budu istisnuti) svoj posao obavljali iz koristoljublja, a ne iz ubeđenja. To su, s retkim izuzecima, labilni ljudi, površni i malog znanja, ljudi koje redovno uguši preveliki zalogaj (...)”, pričao je Popović.

On je opisao i atmosferu druženja sa sličnima, sa ljudima koji su kao i on bili „na meti” režima, koji su se od svega branili humorom. On je te stvaraoce, koji su se suočavali sa egzistencijalnim teškoćama, opisao kao vrlo uspešne u svojim strukama – „iza njih ostaju brda rasprodatih, čitanih i široko prihvaćenih knjiga i slika”. Mića Popović je na taj položaj mučenika i disidenta gledao kao na „čistu apstrakciju”.

Nacionalno osećanje nije smatrao zlom po sebi, već smislom identiteta i suprotstavljao ga je šovinizmu, a još tada je govorio o višedecenijskom progonu srpskog stanovništva sa Kosovu i Metohija.

Od izvesnog broja crteža koje je radio za „Politiku” priredio je izložbu 1976. godine, o svom trošku odštampao je katalog za koji je predgovor napisao Zira Adamović, ali „Politika” tada o ovom događaju nije objavila ni vest, zbog toga što je umetnik bio u nemilosti. Krajem 1971. godine žiri za „Politikinu” nagradu doneo je jednoglasnu odluku da ovo priznanje iz oblasti likovnih umetnosti bude dodeljeno Mići Popoviću, ali je sa određenog mesta stiglo naređenje da mu nagrada ne bude data. Ipak, uručena mu je naknadno 1989. godine.