Trešnje, Japanka i Nemačka

Haruo Noguči je Japanka i radi za našu firmu u Tokiju. Ima 29 godina, visoka 162 cm, pravi gorostas za Japanke, i teška 45kg. Svim silama se trudi da tu težinu i održi. Jede po malo ili ni malo. Smeta joj „teška“ nemačka hrana (šta bi tek rekla za balkansku kuhinju)! Inženjer je iliti – završila je neku vrstu visoke škole u trajanju od par godina da bi postala ekspert za računarske sisteme.

Haryo Noguči je avgust provela Štutgartu. To je njena druga poseta Evropi – bila je jednom na nekoliko dana u Parizu. Došla je da usavrši svoje znanje iz oblasti operativnih sistema koje tamo treba da plasira i održava. Svojom pojavom donela je duh Japana – jedne ukorenjene tradicije smernog ponašanja žene i mukotrpnog rada nacije, kao i pomalo detinjastog ponašanja odraslih – velika deca koja se igraju opasnim stvarima kao što su visoka tehnologija i prebrzi vozovi.

Naime, Haryo Noguči je odbila da se svuče u sauni, te ni sva ubeđivanja da je to prirodno i da nije izložena posmatranju, nisu urodila plodom. Dalje, Haryo Noguči je uspela da (pošto bi skoro svakodnevno ostajala duže od svih ostalih u firmi) aktivira alarm koji se aktivira u slučaju da je neko u kompaniji van „propisanog radnog vremena“, a koje je više nego fleksibilno – od 5 ujutru do 22 časa! Imala sam zadatak da je jedan vikend zabavim i provedem kroz Štutgart. Osetila sam se pomalo krivom što sam opterećena decom te su u sve zabave i ona uključena. Bilo mi je gotovo neprijatno da joj predložim da odemo u Muzej dinosaurusa, što bi bilo atraktivno i za moje devojčice, ali sam odahnula kada sam saznala da je sledeći muzej koji je odabrala da poseti – Teddybear Museum (muzej medvedića), zbog koga će putovati čak u Ulm!

Na kraju posete nam je Haryo Noguči rekla da bi se “rado udala u Evropi”.

...

Ko to u meni bere trešnje još nedozrele...

Ispod "moje" ulice (Drosselweg) vodi uzana betonska staza pored bašti ograđenih žicom na kojima gazde gaje cveće poneko čak i povrće, a hladovinu nad montažnim kućicama i brvnarama prave krošnje jabuka, šljiva i trešanja. Tuda često prolazim kada vikendom u rane jutarnje sate hitam na časove nemačkog jezika.

To je najkraći put do stanice U-Bahna, a i najprijatniji. Ima tu još nečega - neodoljivo me majušne bašte podsećaju na one na periferiji Novog Beograda, tamo negde na "pola puta između Ledina i Surčina". Kako je klima u ovoj južnoj pokrajini Nemačke slična klimi Srbije, to se i plodovi zameću i sazrevaju u gotovo istom periodu.

No, ne mogu baš da shvatim da je ceo taj taj prekomeran trud oko simpatičnih imanja namenjen samo pukom vizuelnom uživanju kad već niko te jabuke, šljive pa i trešnje ne bere. U jesen se može videti more opalih i satrulelih plodova koje uredni domaćini zatim sakupljaju i bacaju na otpad.

Pri poslednjem telefonskom razgovoru otac mi reče da je i naša trešnja ove godine dobro rodila ali da, na žalost, nema ko da je bere. Tamo nema ko, a ovde ih neće niko.