Vučićev manevar odlaganja

Svedoci smo da je više puta najavljeno pa zatim odloženo osnivanje Vučićevog Pokreta za državu doživelo još jedno odlaganje. Ovog puta, umesto za kraj juna, na Vidovdan, formalni početak rada zakazan je za septembar. Razlozi za ovo kašnjenje kriju se, pre svega, u turbulentnim društvenim prilikama nakon dvostrukog masovnog ubistva u Beogradu i Mladenovcu. Kao odgovor, izbile su najveće demonstracije od svrgavanja Miloševića 2000. godine, ustalivši se vremenom u redovne protestne šetnje građana pod sloganom „Srbija protiv nasilja”, koje ulaze, evo, već u treći mesec.

Pokazalo se da je vlast zatečena podjednako masakrom kao i reakcijom društva, usled čega joj je trebalo poprilično vremena da shvati kako uobičajene protivmere ne daju rezultata. Nije pomoglo ni organizovanje državnog protivmitinga „Srbija nade”, kao ni prozivanje lidera opozicije u svojstvu dežurnih krivaca. Ovog puta protesti su otišli korak dalje: prerasli su u jasno iskazanu želju građana za nužnom demokratizacijom društva.

Istrajnost i brojnost učesnika ne ostavljaju niukoliko mesta sumnji da je samo društvo uvidelo neophodnost nekog vida dubinske transformacije. Nakon početnog šoka, gnevni građani su odgovornost za kulturu nasilja u društvu pripisali vladajućoj SNS, u prvom redu zbog uloge medija pod neposrednom kontrolom ove stranke (Pink i Hepi). Zatraženo je da im se oduzme nacionalna frekvencija, uz zahtev za ostavkom ministra unutrašnjih poslova i rukovodećeg čoveka obaveštajnih službi. Neadekvatan odgovor vlasti nije bio neočekivan, jer bi, u suprotnom, za početak morala da prizna i svoj udeo odgovornosti. Između ostalog, ta neadekvatnost ogleda se i u činjenici da je, prema podacima Otvorenog parlamenta, upravo u vreme optužbi za promovisanje nasilja i govora mržnje, za samo deset dana skupštinskog zasedanja reč „lešinar” izgovorena 57 puta.

Odlaganje „Pokreta za opstanak i napredak Srbije”, kako je Pokret za državu svojevremeno najavljen, opozicija je dočekala sa zluradim zadovoljstvom, kao potvrdu sopstvene teze o slabljenju Vučićeve moći, mada bi osnivanje pomenutog pokreta u ovom specifičnom trenutku najviše naštetilo samom Vučiću. Još u vreme kada je najavljen (jesen prošle godine), čula su se tumačenja kako bi taj novi, sveobuhvatni pokret mogao poslužiti kao totalitarna batina protiv političkih neistomišljenika, dodatno sredstvo u apsolutizaciji Vučićeve moći, ukratko, kao uvod u totalitarizam. Što bi se moglo osnovano tvrditi da je pokret i zvanično otpočeo s radom upravo sada, u jeku građanskih demonstracija, pošto bi to predstavljalo otvoreno ruganje pozivu na dijalog, za kojim ovo društvo prosto vapi.

U vreme kada je pokret bio najavljen, svi pokazatelji Vučićeve vlasti stajali su visoko u gornjem delu tabele. Podrška i lična popularnost Vučića stajala je daleko iznad rejtinga stranke na čijem čelu stoji, te je manevar oko formiranja novog pokreta imao prevashodni cilj da Vučića oslobodi balasta loših rezultata SNS-a i korupcionaških repova pojedinih viđenijih članova SNS-a. Izmeštanjem moći Vučić je računao na simbolično rebrendiranje sopstvenog položaja, gde bi se ujedno distancirao od SNS-a i učvrstio svoje liderstvo.

U maju, nakon masovnih ubistava i izbijanja građanskih protesta, stvari su se okrenule naglavce: legitimitet vlasti doveden je u pitanje budući da veliki deo građana zahteva društveni dijalog i promene. U tim okolnostima osnivanje Pokreta za državu značilo bi otvaranje još jednog fronta, ovog puta sa građanskim društvom. A front konfrontacije predsednika Vučića je u ovom trenutku uistinu više nego širok: desničari i SPC ga čekaju po pitanju Kosova, sopstvena stranka (SNS) ga sve više opterećuje, EU i SAD zvaničnici ga sve više pritiskaju zbog neispunjenih obećanja oko Briselskog i Ohridskog sporazuma. Ulične demonstracije su tu kao dodatni otežavajući faktor, pošto one, po sebi, ne menjaju previše, ali zahtevaju svejedno nekakav politički dogovor i dijalog. (Boris Buden u nedavnom intervjuu navodi: „Srpska ’ulica’ nije pokrenula nikakav bitni zaokret u političkom životu Srbije i nije ni na koji način pomaknula, a kamoli temeljno izmenila ideološke koordinate unutar kojih se taj život odvija.”)

Izbor pred predsednikom Vučićem nije nimalo lak. Okrene li se desnici, SPC i populističkim merama, ti isti saveznici gledaće da ga sruše prvom prilikom (po pitanju Kosova). Okrene li se SNS-u, pad rejtinga njegove matične stranke nužno će povući naniže i njegovu popularnost. Koliko god možda zvučalo paradoksalno, najbolji izbor za njega u ovom trenutku bilo bi ubrzano ispunjavanje obaveza iz Briselskog i Ohridskog sporazuma (uz otvaranje društvenog dijaloga), odnosno regulisanje odnosa sa Kosovom i Metohijom u najširem spektru praktičnih pitanja radi suštinskog poboljšanja života ljudi u tzv. „južnoj srpskoj pokrajini”. To bi podržali svi bitni faktori, Zapad ponajpre, a ta podrška zacelo bi značila mnogo više i od uličnih protesta i od unutarstranačke borbe za vlast.

Esejista i prevodilac