Dostojevski je bio „usijana glava"

Odnos autobiografije i biografije je izazovan za pisca koji piše biografiju o svom slavnom ocu, čije su potrebe ideje, knjige i novac. Svetskom romanopiscu po kome se poznaje ruski realizam, njegovo mesto u svetskoj književnosti. Pogotovo kad to radi kćerka koja je dobila ime po ljubavi, Ljubov Dostojevska, o svom ocu Fjodoru Dostojevskom, piscu čija je profesija pisanje romana, a misija „otkrovenje” ruskog Hrista, radi ujedinjenja Slovena i oslobođenje čovečanstva pod vođstvom ruske imperije. „NNK internacional” je objavio knjigu koju je napisala Ljubov Dostojevska, kćerka Fjodora Mihailoviča, „Moj otac Fjodor Dostojevski”. Delo je napisano pre više od sto godina povodom proslave stogodišnjice rođenja velikog pisca (1921), a kod nas sada prvi put prevedeno sa francuskog i objavljeno. Najzanimljiviji delovi će uskoro biti preneti u feljtonu u „Politici”.

Biološka sudbina Dostojevskog, strasnog kockara i hazardera sa životom, kulturološki je oblikovana. Povezivanjem književne umetnosti i ruske ideje, patnje i nade da znanje i želja neće biti u suprotnosti. Složiće ih ideje, kojima se razmišljajući Dostojevski bavio kao najvišim nivoom svesti, izuzetne invencije, imaginacije, energije i posvećenosti, bez kojih nema ostvarenja velikog cilja, življenja sa utehom u religiji, dobrom životu, umetničkom stvaralaštvu i socijalnoj pravdi. Verovanjem da se može izlečiti od biografije potrebom da njegovo delo bude sopstvena biografija.

Književnost kao duhovni poziv svojim karakteristikama i pobudama povezana je s celim tokom života Dostojevskog. Sam je odustao od pisanja biografije, imajući averziju ne samo prema nemilosrdnim kritičarima, ćiftinskim izdavačima, zapadnjacima i ruskim liberalima, kao ništarijama, i neprijateljima Rusije, već i prema piscima biografija. Ne sluteći da će njegova kćer napisati biografiju o svom ocu, Rusu čije su ideje i srce rusko (majčinsko) a poreklo po ocu litvansko, sklono pravoslavlju, realizmu, nasleđu normanskih predaka katolika, a ne ruskom sanjarenju i misticizmu.

Njegov otac je prezirao Ruse kao varvare, ali je vaspitavao decu patriotizmu po evropskom modelu, razuma i odgovornosti. Mladi Dostojevski je poznavao većinu književnih remek-dela. Obožavao je majku i od nje je dobio „rusku ideju”. Bio je „usijana glava”. Voleo i interesovao se za sirotinju. Živeo je nesrećan život, dovodeći ga do krajnjih granica, iskušavajući patnju, taštinu, slavoljubivost i rasipništvo. Bez mnogo smisla za poslovnost, izgubljenih iluzija o prijateljstvu, nervozan, melanholičan i histeričan, tokom svog burnog života, pisao je za novac, na kredit. Živeći u nekoj vrsti literarnog ropstva, uvek u oskudici vremena, predano portretišući etnografiju velike ruske zemlje, koju je poznavao bolje od bilo koga, pretačući je u neku vrstu literarne autobiografije, idejnog romana, koji nije lišen ideoloških strujanja i političkih koncepata, duha svog vremena.

Imao je strast da bude savršeno čist, poklanjajući pažnju redu, netipičnom za jednog Rusa, slovenofila i ubeđenog monarhiste, koji je napustio evropske liberalne i socijalističke ideje, prigrlivši ruski nacionalizam i pravoslavnu misiju „ruskog Hrista”. Nelagodno se osećao u evropskoj kulturi, smeštajući Rusiju na istoku, videvši njenu budućnost, kao gospodara Azije, neku vrstu „ruske Amerike”.

Uzrok zla Dostojevski je video u odsustvu vere, smatrajući da negiranje narodnosti znači odricanje od vere, pošto narodnost u Rusiji počiva na hrišćanstvu, koje ugrožavaju kako katoličko odricanje od Boga, tako i protestantski ateizam. Zato su ga stigmatizovali kao mračnjaka i nazadnjaka. Staljin ga je nazivao reakcionarom. Pokušao je da uzima i daje samo ono što stvara lepe utiske i rađa visoke misli, koje prevazilaze granice određenog vremena. Čini se da je u njegovom intelektualnom razvoju od detinjstva ostalo nešto nepromenjeno. Predosećao je da će postati veliki pisac, zbog čega vredi živeti, i da će sačuvati čistotu srca.

Biografija Dostojevskog ima neke simbolike Hristove golgote, postradalog i vaskrslog u trideset trećoj godini, koliko tačno ima poglavlja, biografska hronika, oca koji Ljubov Dostojevsku, nikad nije napustio. Zahvaljujući tom milom prisustvu, ona je bila oslobođena životnih strahova. „Ja znam da otac bdi nada mnom i da kod Boga posreduje za mene i da mu naš Spasilac neće odbiti ono što moli. Sve dok ovo pišem ja ga molim da me vodi i inspiriše i, pre svega, spreči da kažem bilo šta što mu se ne bi dopalo. Daj bože da čuje moju molitvu.” Nadam se da njen „detinji san” nije bio iluzija i da joj je nežni otac Dostojevski, koji je sačuvao u sebi anđeosko dete, uslišio molitvu. Ova svojevrsna (auto)biografija, napisana s ljubavlju, jeste prilog razumevanju i našeg nemirnog doba. Kako je Dostojevski postao Dostojevski? I otkriva nam nove prostore.