Sobica pod kajsijom na Čuburi

Do kraja života je Danilo Bata Stojković bio posvećen glumi. Svoju poslednju predstavu „Profesionalac”, iako teško bolestan, odigrao je 13. februara 2002, a dva dana kasnije ponovo je primljen u bolnicu. Umro je 16. marta iste godine.

Često je prijateljima i kolegama umeo da kaže da mu je na prvom mestu teatar, na drugom kafana, a na trećem porodica.

Glumački velikan mnogo je voleo i da čita. Imao je bogatu ličnu biblioteku i podosta knjiga sa zanimljivim, iskrenim i nadahnuto napisanim posvetama. Knjige su mu poklanjali Borislav Mihajlović Mihiz, Dragoslav Mihailović, Matija Bećković, Dušan Kovačević i mnogo drugih. Ta dragocena zbirka sada se čuva u Udruženju „Adligat”.

– Kako se često žalio da nema šta da čita, Dragoslav Mihailović mu je 16. februara 1963. poklonio svoju knjigu „Kad su cvetale tikve”, na kojoj je napisao: „Mom prijatelju Bati Stojkoviću da mi više ne kuka kako nema šta da čita” – pojašnjava Viktor Lazić, predsednik „Adligata”. On dodaje: – Važio je za istinskog knjigoljupca, pa je naše zadovoljstvo utoliko veće što smo otkupili najznačajniji deo njegove biblioteke. Izvestan broj knjiga pripadao je njegovoj supruzi Olgi i bratu Žiki Stojkoviću, poznatom beogradskom intelektualcu i publicisti.

Svaka predstava praznik

Bata je odrastao u Beogradu, na Čuburi, u trgovačkoj porodici. S prvim koracima „na daskama što život znače” upoznao je i Olgu, tada Teodorović, inspicijentkinju Ateljea 212. Postala mu je supruga i verni pratilac do kraja života. Neizbrisiv trag je ostavio na filmskoj i pozorišnoj sceni, postavljajući temelje kinematografije. Ulogom u filmu „Izdajnik” iz 1964. započeo je filmsku karijeru, da bi narednih 40 godina ostvario niz briljantnih rola.

Neke od najboljih uloga imao je radeći s rediteljem Slobodanom Šijanom, a kad su se spojili Batina gluma i scenariji Dušana Kovačevića, nastajala su neprevaziđena remek-dela. Na komemoraciji povodom njegove smrti, Dušan Kovačević je, uz ostalo, rekao: „Ne znam da li je iko voleo pozorište kao Bata. Pred početak svake predstave ulazio je u garderobu maksimalno doteran, s pažljivo odabranom kravatom. Govorio je: ’Dobro veče, deco, za vas sam se uredio, svaka predstava je za mene praznik, i ja joj na ovaj način odajem počast.’”

I Dušan Kovačević će Bati i Olgi poklanjati knjige. O poznatom glumcu će ostaviti i ovaj zapis: „Bata je bio i ostao moj veliki prijatelj, zauvek. Iz ovog našeg prijateljstva, svakodnevnih susreta ili razgovora, ostvareno je nekoliko ’umetničkih poslova’ koji su proživeli godine, decenije i 20. vek. Radost rada je jedan od osnovnih preduslova da će predstava ili film to osećanje preneti i na publiku. Kao impresario velikog, očaravajućeg ciklusa zvanog – život, Bata je odigrao uloge koje su ostale ’lični karton’ jednog vremena i naroda u potrazi za ličnim identitetom. Jedan od najvećih glumaca kojeg smo imali i koga ćemo imati.”

A sad o knjigama koje je dobijao, kupovao, čitao, koje su ga činile srećnim.

Jednu je dobio na početku karijere od Gradskog komiteta Narodne odbrane Beograda „za pokazani uspeh na festivalu omladine srednjih škola Beograda”. Nažalost, ne piše kad je knjiga uručena, ali je posveta ispisana na „Pesmama” Vojislava Ilića, izdatoj 1952. Izvestan broj knjiga mu je poklonjen povodom uručenja Oktobarske nagrade. Tako mu je Mira Trailović poklonila „Žrtve” Sola Beloua, američkog nobelovca jevrejskog porekla. Poklonila mu je i Ćosićevo „Vreme smrti” kao priznanje za mnogobrojne, maestralne uloge u Ateljeu 212.

Voleo književnost

Među divnim posvetama je i ona od Mihiza, 20. oktobra 1972. Napisao mu je: „Dragi Bato, ovo je moj primerak knjige po kojoj sam radio adaptaciju ’Derviša’, u kome si ti odigrao onog uzbudljivog i neponovljivog defterdara. Poklanjam ti ga u danima tvoje Oktobarske nagrade da te podseti na jedan trenutak naše saradnje. Saradnje koja je tako davno otpočela časovima matematike u onoj sobici pod kajsijama na Čuburi. Četvrti Aleksin sin – Mihiz”.

Slavni glumac je izuzetno voleo književnost i lepo napisanu reč, pa je svaki slobodan momenat koristio da bi upijao nova dela. Na knjizi „Međa Vuka Manitoga” Matija Bećković mu je, 3. novembra 1976, u svom stilu napisao: „Danilu Stojkoviću, mlađem burazeru mog starijeg burazera”.

Ređaju se knjige s posvetama glumaca, pesnika, pisaca, akademika, prijatelja i poštovalaca njegovog stvaralaštva. Mira Stupica će ostaviti sledeći zapis: „Bata Stojković ne trpi mlade glumce, s velikima je nemilosrdan. Družiti se s njim nije lako, a raditi je žestoko. Svakako, on će imati svoj susret u istoriji s velikanima”.

Vuk Vučo u knjizi „Kako sam prestao da sisam prst” poručuje: „Bati Stojkoviću, mom prvom i možda poslednjem glumcu, prijateljski”.

Sačuvane su i za „Adligatovu” zbirku otkupljene knjige koje je na poklon dobijala njegova supruga. Bili su zajedno 35 godina. Važila je za svedoka i učesnika najznačajnijih trenutaka stvaranja beogradske pozorišne scene. Radni vek je provela u Ateljeu 212, radeći na više od 90 predstava, među kojima su „Kralj Ibi”, „Rado ide Srbin u vojnike”, „Maratonci trče poslednji krug”, „Radovan Treći”... O svom suprugu će jednom prilikom izgovoriti i ovo: „Sve mi je bilo jasno, i nisam mu prigovarala. Teško je, uopšte, pratiti jednog glumca i deliti život s njim, naročito s glumcem kakav je Bata. Nisam filozofirala, bila sam, prosto, uvek tu.”

Zbirka je obogaćena i knjigama s posvetama koje je dobijao Batin brat Živorad, poznatiji kao Žika. Važio je za ličnost čvrstih uverenja, žestokog temperamenta i oštre reči, kakav je bio i ostao u svojim javnim i književnim istupanjima. Njegove osnovne ideje od početka su se svodile na otpor prema komunističkim isključivostima i nepravdama, na veru u demokratski humanizam, slobodu reči i prosvećeni nacionalizam.

Reči slavnog glumca

Prelomna tačka u Batinoj karijeri bila je predstava „Krčma na glavnom putu” Antona Čehova iz 1953. godine. U publici je tada sedeo i slavni glumac Dobrica Milutinović. Kad se predstava završila, prišao je Bati i rekao mu: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac”.

Nagrade i uloge

Dobio je Bata mnoga priznanja, između ostalog i Dobričin prsten, Zlatni ćuran, „Pavle Vuisić”, Sterijinu nagradu... Neke od najznačajnijih uloga su lik Bubuleje u „Diplomcima”, Ilije Čvorovića u „Balkanskom špijunu”, Brke u „Ko to tamo peva”, Luke Labana u „Profesionalcu” i druge.