Gospa od imidža

FORMATIRANjE
Postmoderna i postfeministička žena protejskih osobina, ne odveć talentovana niti zanosno lepa, rešena da sebe redizajnira do u beskraj. Ovako u članku iz londonskog „Obzervera“ od pre punih šesnaest godina britanski prozaista Martin Ejmis opisuje fenomen Madona – grešeći jedino u tome što pokušava da objasni neobjašnjivo. Svaka definicija Madone važi samo jedno leto, a često ni toliko.

Sve Madonine metamorfoze mimoilazile su se sa opisima, analizama i dijagnozama karijere koja se jedino može odrediti kao spoj vrtoglavice i računice. Autorka golicave monografije „Seks“ spremno je devedeset i neke pozirala za fotografije i spotove kao autostoperka odevena u trikini: štikle, torbica i cigareta. Nije joj dugo trebalo da se za potrebe snimanja filma „Evita“ preobrati u elegantnu argentinsku heroinu umotanu u krzno i engleski štof. Osvojivši „Zlatni globus“ za svoju jedinu pristojnu filmsku ulogu, Madona je prešla u tabor samohranih majki; nedugo nakon toga postala je smerna autorka sabranih slikovnica koje čita bolesnoj deci odevena u čednu cvetnu haljinu, sa naočarima na nosu koje će godinama docnije proslaviti jednako običnu i prosečnu Saru Pejlin. Menjajući boju kose, modne stilove i zanimanja, pa čak i akcenat u pokušaju da nakon udaje za britanskog reditelja Gaja Ričija postane simulakrum engleske ledi, Madona je stanje konstantne promene pretvorila u zakon trajanja.

Martin Ejmis prepoznaje ono što je kod Madone večno: njenu urođenu amoralnost i talenat za bezobzirnost. Pronicljiv čitalac će odmah znati da ovde nije reč o psihološkom sklopu, već o blasfemičnom eklekticizmu. Madona je u svom imidžu i scenskom nastupu integrisala elemente kulture koji su uvek bili nepovezivi: pornografiju i religiju; multietničnost i transseksualnost; rokoko i hiphop; o kiču i parodiji kao univerzalnom začinu da i ne govorimo. U katoličke kultove ugradila je protestantsku radnu etiku i redizajnirala ih uz pomoć kabale; napravila je od sebe seksi babušku koja ima glas Beti Bup, osmeh Merilin Monro i knjigovodstveni um Baje Patka. Babuška se dala razmontirati u hiljade likova: lice sa šoferske duplerice, hipi filozofkinju, samohranu majku, biseksualnu ikonu, kabalistkinju. U jednom trenutku činilo se da je Madona savršen marketinški proizvod čak i po tome što je imala ugrađen „bag“: naprslinu u oklopu i Ahilovu petu u vidu glumačke karijere konstantno održavane na granici debakla očajnom glumom i skandaloznom produkcijom.

No naprsline su počele da se šire: dugo vajan mermerni kip hladne i proračunate blond ambicije polako puca i Madonin pedeseti rođendan nije trijumf mudrosti već kontrola štete. Telo podleže umoru i grču, ten sahne kao sveli peršun, kadrovi novih spotova smenjuju se brzinom svetlosti kako bi se sakrila žalosna činjenica da je kraljica pobedila sve zakone i dimenzije sem – vremena. Karijeru počinje da razara ponavljanje: ali ne ono famozno, postmodernim filozofima drago „ponavljanje u razlici“, već mehaničko ponavljanje, hodanje unazad po tragovima tuđim i sopstvenim. Verbalni flert sa papom na jednom od prvih koncerata ovogodišnje turneje primer je takvog mehaničkog ponavljanja sebe, primer nedozvoljenog egzibicionističkog ripleja čudesnog i šašavog dokumentarca „U krevetu sa Madonom“, gde je, izgovorivši čarobne reči: „Ja ne propisujem; ja opisujem“, Čikoneova cementirala svoj umetnički kredo. Usvajanje dece po kontinentima i bojama sa pratećim pravnim komplikacijama postalo je žalostan primer mehaničkog ponavljanja nečega što su drugi uradili bolje i taktičnije mnogo pre nje. No Madona je i ovde ako ne burevesnik, ono posvećeni vernik promene, ovaj put oličene u sasvim svežem idealu usvojiteljske porodice kao novog socijalnog modela koji će umanjiti važnost bioloških veza.

Madona je glavna junakinja teoretičara kulture i medija jer se oni, za razliku od vazda zgranutih literata, ne bave njenom motivacijom za nonšalanciju: od istine u praznoj ljušturi njenog duha draži su im scenski i mas-medijski efekti, umesto suštine oni posmatraju pojavu. U studijama roda i kulture „madonologija“ je odavno oblast za sebe. No i najbenevolentniji teoretičari ukazuju da Madona nikada nije povukla jasnu razliku između dva oštro suprotstavljena statusa: statusa dobrovoljne porno-igračke i statusa subverzivne kraljice parodije. Ni sve mene i eksperimenti nisu dali odgovor na dilemu da li je Madonina seksualna politika perverzija ili pak subverzija. Podražavajući seksualne simbole poput Merilin Monro u spotovima koji repliciraju filmske klasike, Madona tradicionalnu sliku ženstvenosti svodi na masku, na duhovitu i promućurnu igru niskim pobudama, dok kulturni i nacionalni identitet svodi na razdraganu maskaradu. Madona žensku slabost kombinuje sa maskulinom snagom, preplićući odlike ženskog i muškog tako da rodno opredeljenje postaje stvar mode ili stila – dakle, imidža i svesne odluke, a ne faktora biološkog razvoja i vaspitanja. Madona je primer kako u potrošačkoj kulturi identitet prestaje da bude projekt razvijanja autentične ličnosti: teoretičar Daglas Kelner analizira njen materijalistički reganizam, erotizovanje religije, parodijsku obradu fenomena od dadaizma do gospela. Mit Madoninog uspeha uporno podseća na značaj samodiscipline i upornosti; Ejmis nije bio previše ciničan kad je napisao sledeće: „Madona poručuje Americi da možeš postati slavan onda kada to želiš dovoljno žarko. A da žarko žele, to umeju svi“. Njena diskografija je uvek na rubu plagijata i parodije, neinventivan poklon u lepoj ambalaži. Madona je prva slavna ličnost bez šarma i harizme, no ne i poslednja – sigurnim korakom slede je Dž. K. Rouling, Britni Spirs i Dženifer Lopez.

Problem Madoninih medijskih strategija leži u samoj poruci: kako da je publika pravilno shvati? Spotovi u kojima se koriste rutinska sredstva i tehnike porno industrije od bičeva i korseta do striptiza mogu biti primer mrtve ravnoteže ostvarenja muške seksualne fantazije, s jedne, i razaranja seksističke filozofije, sa druge strane. Čini se da su svaki novi šok i svaka nova subverzija samo pogonsko gorivo industrije Madona, koja bere profit i na Balkanu i na Mediteranu bez razlike.