Ibrahim i Jelenko iz Japre

Ibrahim i Jelenko su pre rata sedeli u istoj klupi osnovne škole „Bratstvo i jedinstvo”. I isti zanat, automehaničara, kasnije završili u Bosanskom Novom. Devedesetih godina i pod Grmeč stiže zlo. Momci odoše svak svome... Ibrahim u muslimansku, a Jelenko u srpsku vojsku... A kada se rat završio, obadvojica su se vratila u rodno selo. I danas su tu. Rade u zadruzi. Duže isti traktor i oru istu onu zemlju za koju su se „borili”.

U birtiji znaju popiti i poneku brlju i pričati o svome „vojevanju”. Sve su prilike da su, za jedne od akcija na bihaćkom ratištu, u jesene 1993. i pucali jedan na drugog. Ali...

I u dolini Japre, u nedavnoj prošlosti, „lepa sela” su „lepo gorela”. A dvadeset i pet ih je bilo. Iz svakog od njih bežali su i Srbi i Hrvati i muslimani. Ginuli i jedni i drugi i treći...

– I vraćali se svi, samo su sada umesto muslimana u dolinu Japre došli Bošnjaci. Dobra može biti samo kada ste zajedno. Baš kao i u priči o Ibrahimu i Jelenku. Kada su nas, devedesetih, poveli političari, nismo znali šta nas čeka. Politika nas je i vratila i tek sad vidimo da u dolini Japre nikom nije tesno. I niko nikom ne smeta – priča Drago Mutić, prosvetar, koji je ceo radni vek proveo i odradio u školi u Donjim Agićima.

Pamtili su paori u pitomini Japre i plodnog Podgrmeča prošla vremena osvajača i porobljivača. Ali i priče koje su se prenosile, uglavnom, sa dede na unuka. Ali i čitali požutele stranice istorije koju su, često neveštom rukom, pisali sudionici i hroničari brojnih događaja u Podgrmečkom kraju.

Naučnik Drago Todić, iliti „Jovan Cvijić”, kako ga zovu njegovi Krajišnici i Grmečlije, kaže kako su u dolini Japre živeli Japodi, najveće ilirsko pleme koje je i dobilo ime po Japri odnosno Japrosu, kako se rečica nekada davno zvala.

– I Mezeji su bili stanovnici ovih krajeva. Njihovo naselje, sa desetak hiljada stanovnika, nestalo je preko noći. Pedesetak godina najavljivana su arheološka istraživanja tog lokaliteta, ali sve se završilo samo na tim najavama – kaže Todić.

Naučnici su otkopali, istražili i dokazali da je na ovom području postojalo izuzetno bogato antičko metalurško sedište. Jedinstveno na Balkanu, pošto je objedinjavalo i eksploataciju i preradu železne rude.

Dolinom Japre danas se gradi dvadesetak kilometara duga asfaltna saobraćajnica. Vele da nije predizborna šala.

– Sa njom ćemo u Evropu. Budite sigurni. A ta Evropa željna je hrane sa naših njiva, iz obora i sa naših plantaža voća. Na dedovini obrađujem petnaestak hektara površine zasejane žitaricama. Imam i voćnjak, a držim i pčele. Kada izda jedno neće drugo... Treće... Ne može sve da izda. Mora i meni nešto ostati – ističe srpski povratnik Slavko Rađenović koji je, pre rata, radio prvo u Beogradu, a potom, desetak godina u Zagrebu. Kada se sa Hrvatima više nije moglo, vratio se u rodni kraj u kome teškom mukom školuje dva sina, studenta.

Uz Slavka „svaštare” i Predrag Šteković i Sadik Džafić i Dušan Davidović i brojni drugi povratnici u dolinu Japre koje ni kiše ni sušna vremena nikada neće iznenaditi. U dolini Japre uvek nešto ponese i ostane čeljadi.

– Sve što je dobro pronašli smo u našoj zadruzi. Jedna je od najorganizovanijih na Balkanu. Hladno ceđeno ulje suncokreta i bundeve, brašno od podgrmečkih žitarica, voćnjaci, sve je daleko od gradskog smoga i fabričkih dimnjaka. Sve je to daleko od pesticida. Dolaze ljudi iz Nemačke, Austrije, Danske. Kupe, odu i opet dođu. Još malo će dolaziti prašnjavim sokacima. A od Lučindana do nas će, akobogda, stizati asfaltom – radosno će starina Drago Mutić.

U dolini Japre i Donjim Agićima, centru kome gravitiraju sve naseobine, nema više bratstva i jedinstva. Ni škole sa takvim imenom. Danas se u dolini Japre, umesto bratstva i jedinstva, njeguje konstitutivnost sva tri naroda u BiH. U školi sa imenom Branka Ćopića uči se neka nova istorija koju nisu pisali pobednici, a niti oni drugi.

– Pobednika nema. Svi smo gubitnici. Ali, dobro je sve dok nam istoriju, baš kao i puno štošta drugog, ne budu pisali i propisivali međunarodnjaci. Ma kako krvava, bespotrebna i naručena bila, prošlost je naša. Neka se stide drugi, a ne mi koji smo verovali u nešto drugo. U nešto što je i sveto i ljudski istovremeno – na kraju će učo Drago.