Hronika bezimenog

U biblioteci „Savremeni srpski pisci” beogradskog izdavača „BeoSing” ovih dana izašao je iz štampe roman prvenac Stanka Stamenkovića, mladog novinara „Politike”. Roman ima i podnaslov, „Knjiga ljubavi i mržnje”, a recenzent Jelena Beoković delo je ocenila kao „gradski roman sa margine”.

Radnja se odvija u imaginarnoj zemlji po imenu Serbika, u neodređenom vremenu koje je (prepoznajemo se, nema sumnje!) naše, tranziciono; glavni junak je mladić, Bezimeni, boem usamljenik koji u društvu takvom kakvo je pokušava da se snađe. Muvanje, sitne ali i krupne prevare, tračevi, laži i mućke sastavni su deo društvenog pejzaža u koji Bezimeni, pametan, ironičan, skeptičan – ali ipak pripadnik generalno izgubljenih mladih generacija, uleće kao lažni detektiv kako bi raskrinkao mutljag u kojem uspešno plivaju „krupne ribe”.

Roman Stanka Stamenkovića ima jedva stotinu strana ali u sebi sadrži snagu kakva se ne nalazi baš često u našoj savremenoj prozi: po gorčini i kritici društva podseća na „Leposavu” Pavla Ćosića, te bi se o „Knjizi ljubavi i mržnje” možda moglo govoriti i kao o delu koje najavljuje da stasavaju novi mladi pisci čija se reč razračunavanja sa vremenom i prethodnim generacijama koje su odgovorne za sve ovo što nam se zbilo mora ozbiljno primiti.

„Hroniku bezimenog” odlikuje i seta, i naizgled nemoć pred „jačim od sebe” čiji smo (oni misle!) samo pioni. Dobitnička kombinacija je ironija, smeh, strip, ljubav... a svega toga ima u ovom romanu. Delo Stanka Stamenkovića poseduje retku dinamiku, neobičnu za našu savremenu prozu, i pokazuje da je na pragu srpske književnosti pisac na koga ona treba da računa.

A. C.