Rampa između Ukrajine i EU ostaje spuštena

Na nedavnom samitu NATO-a održanom u Vilnjusu, sem blagonaklonog tapšanja po ramenu ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i obećanja da će alijansa nastaviti sa svakodnevnim doturanjem naoružanja, bivša sovjetska republika nije baš mnogo profitirala. Videlo se to i po reakciji prvog čoveka kijevskog režima, koji nije krio da je ogorčen stavovima zapadnih saveznika.

Kako su preneli mediji, on je u nekoliko objava na „Tviteru” izrazio razočaranje rezultatima skupa u litvanskoj prestonici, nazvavši alijansu – „nesigurnom”. Ovo je izazvalo oprečne reakcije koje su nezavisni posmatrači ocenili kao „uvredljive za vojni savez čija osnovna funkcija je upravo da svima pruža sigurnost”.

Kako god bilo, i pored jasnih nastojanja SAD i Velike Britanije, NATO nije mnogo odstupio od politike koju vodi njegovo „civilno krilo” – Evropska unija, a to je da prijem Ukrajine u bilo koju od asocijacija trenutno – nije poželjan. Iz nekoliko razloga: prvo, zemlja je u ratu, čiji kraj, za sada, nije na vidiku. Drugo, u ovakvim okolnostima niko ne može da predvidi ni granice, ni političko ustrojstvo, ni broj žitelja koji će opstati u okvirima buduće Ukrajine, ni ekonomsku strukturu onoga što bi moglo da bude nasleđeno… Ništa. I što je najvažnije, ne zna se dokle bi mogao da potraje eventualno dogovoreni mir, pošto je svet, a s njim i Stari kontinent, u velikom i sudbonosnom komešanju.

Posebno pitanje koje muči Evropljane glasi: ko će po prestanku nasilja učestvovati u obnovi ratom uništenih prostora? Jer to je idealna prilika za veliku zaradu, za utvrđivanje sopstvenog uticaja. Pa možda i uzimanje „pod svoje” kompletnog privrednog života druge po veličini evropske države (ako se računaju sadašnje, zvanične granice). Nema sumnje da na taj posao, kao i na zaradu koju bi trebalo da donese, najviše računaju upravo – Amerikanci. Uostalom, oni su najviše i uložili. Ali karte još nisu sasvim podeljene i ta igra bi mogla dodatno da protrese već poprilično uzdrmanu EU porodicu.

Na Zapadu više i ne kriju da budućnost Ukrajine ne vezuju za Volodimira Zelenskog. Traži se neko ko će u ime ratom devastirane zemlje pristati na mir s Rusijom. Naravno, ne toliko zarad dobrobiti Ukrajinaca, koliko zbog činjenice da sve ovo već previše košta. Ako Amerikanci, umesto artiljerijske, na front šalju kasetnu municiju, što ukazuje na sve praznija vojna skladišta, onda to samo potvrđuje tezu da će SAD na ukrajinskim terenima ratovati samo dok od toga imaju profit.

Toga su svesni i Evropljani, tako da ne čudi njihovo oklevanje da Ukrajini barem pruže ruku. Računica je jednostavna: reč je o drugoj po veličini zemlji na kontinentu, sa oko 45 miliona stanovnika, razorenom privredom, prosečnim platama od jedva 250 evra, ekonomski samostalno neodrživom… i, naravno, i ubuduće prvim ruskim susedom. Meseci rata pokazali su da većina Ukrajinaca izbeglih iz zemlje nije za svoj cilj odredila bivše istočnoevropske komšije, već, prevashodno, bogate zemlje Zapada. Na šta bi sve mogla da liči mešavina Ukrajinaca i dođoša s Bliskog istoka, iz Afrike i slično, može samo da se zamisli. A Evropi je u ovom trenutku prevashodno potreban – socijalni mir.

Ukratko, produženje drame u Ukrajini ima cilj da unekoliko smanji uticaj Rusije na Starom kontinentu, barem dok se stvari ne stabilizuju i Nemci, Francuzi i njima slični ne pronađu način kako da se odbrane od sve prisutnijeg ekonomskog i tehnološkog nasrtaja daleke Kine. Jer, podsetimo, zavisnost Nemačke, kao najjače evropske ekonomije, od ruskih energenata i drugih dobara, kao i premeštanje značajnih nemačkih industrijskih kapaciteta na rusko tlo, prevazišli su (za Zapad) strateški prihvatljive granice.

Drugim rečima, rat Zelenskog, ma koliko bio apsurdan, treba održavati na takvom nivou koji će privući dovoljno pažnje globalne javnosti u trenucima kad se ruši sveukupni međunarodni poredak stvoren padom Berlinskog zida 9. novembra 1989, a cela planeta kao da počinje ubrzanije da se vrti.

Svetu, a posebno Evropi, potrebno je vreme za prilagođavanje novim okolnostima, u kojima su dosadašnje podele na Sever i Jug, Istok i Zapad, postale bespredmetne, pa čak i opasne. Tehnološki razvoj učinio je više na smanjenju razlika među svetovima nego sve revolucije do sada.

Vraćati se u prošlost dizanjem neke nove „gvozdene zavese”, makar i pomerene dalje ka istoku, neće rešiti problem. Samo će ga odložiti na kratko vreme. I tu na scenu stupa Ukrajina. Ono što nije rešilo cepanje Sovjetskog Saveza, SFRJ, Čehoslovačke… ne može biti rešeno ni u zemlji Zelenskog. I to se odnosi jednako na SAD, EU i Rusiju, ali i na sve one koji na bilo koji način pokušavaju da zaustave vreme.