Umetnici su plaćeni da govore istinu

Marlena Ditrih bila je više od filmske zvezde, bila je mit. Veoma neobična žena, posebna, koja je u svom životu uvek pravila nekonvencionalne izbore, često rizikujući reakciju svoje okoline, bilo privatne, profesionalne ili rekciju u svojoj domovini Nemačkoj. Napisao sam dramu o imaginarnom suđenju Marlene Ditrih, u kojem je optužena zbog svog životnog stila: svojih neortodoksnih stavova prema braku i porodici, svoje nezavisne prirode, svog erotizma i učešća u američkoj vojsci tokom Drugog svetskog rata.

Reditelj Haris Pašović ovoga leta druži se u pozorišnoj probnoj sali sa dve glumačke dive: Marlene Ditrih i Mirjanom Karanović kojoj je poverio naslovnu ulogu u svojoj najnovijoj predstavi: „Marlena Ditrih – pet tačaka optužnice”, a ovo su, kako kazuje u intervjuu za „Politiku”, motivi ovog njegovog umetničkog rukopisa. Svetska premijera ovog dela je u četvrtak, 27. jula, na ovogodišnjem „Mitelfestu” u Čividaleu. Scenografiju potpisuju Lada Maglajić i Vedad Orahovac, kostimografiju Irma Saje i Vanja Ciraj, muziku Dino Šukalo. U glumačkoj ekipi su i Mona Muratović, Enes Salković i Elmir Krivalić.

– U drami „Marlena Ditrih”, troje mladih tužilaca, jedna žena i dva muškarca, optužuju Marlenu da nije bila dovoljno patriota, da nije bila dobra majka, da je imala izvanbračne veze, i da je izdala svoju zemlju. To su ozbiljne optužbe i oni navode primere iz njenog života koji potkrepljuju, po njihovom mišljenju, tu optužnicu. Marlena Ditrih odgovara i iz njenih odgovora vidimo koliko je život složen i koliko je pogrešno meriti ljude stereotipima i redukovati ih površnim procenama. Vidimo kompleksan život i pametnu ženu čiji se moral ne meri brojem ljubavnika, nego njenim ljudskim postupcima i njenom ljudskom supstancom – otkriva Pašović.

Marlena Ditrih bila je više od filmske zvezde, bila je mit. Veoma neobična žena, posebna, koja je u svom životu uvek pravila nekonvencionalne izbore, često rizikujući reakciju svoje okoline, bilo privatne, profesionalne ili rekciju u svojoj domovini Nemačkoj. Napisao sam dramu o imaginarnom suđenju Marlene Ditrih, u kojem je optužena zbog svog životnog stila: svojih neortodoksnih stavova prema braku i porodici, svoje nezavisne prirode, svog erotizma i učešća u američkoj vojsci tokom Drugog svetskog rata, kaže Pašović.

Svetska premijera ovog dela je u četvrtak, 27. jula, na ovogodišnjem „Mitelfestu” u Čividaleu. Scenografiju potpisuju Lada Maglajić i Vedad Orahovac, kostimografiju Irma Saje i Vanja Ciraj, muziku Dino Šukalo. U glumačkoj ekipi su i Mona Muratović, Enes Salković i Elmir Krivalić.

– U drami „Marlena Ditrih”, troje mladih tužilaca, jedna žena i dva muškarca, optužuju Marlenu da nije bila dovoljno patriota, da nije bila dobra majka, da je imala izvanbračne veze, i da je izdala svoju zemlju. To su ozbiljne optužbe i oni navode primere iz njenog života koji potkrepljuju, po njihovom mišljenju, tu optužnicu. Marlena Ditrih odgovara i iz njenih odgovora vidimo koliko je život složen i koliko je pogrešno meriti ljude stereotipima i redukovati ih površnim procenama. Vidimo kompleksan život i pametnu ženu čiji se moral ne meri brojem ljubavnika, nego njenim ljudskim postupcima i njenom ljudskom supstancom – otkriva Pašović.

Zašto je priča o jednoj od najvećih filmskih glumica 20. veka, Nemici koja je odbila Hitlera danas važna?

Za mene je ovo diptih zajedno sa predstavom „Mefisto”, koju sam, po romanu Klausa Mana, režirao prošle godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. „Mefisto” je priča o glumcu koji je provincijska zvezda, komunista po političkom opredeljenju, a onda počinje da se penje društvenom lestvicom, i na kraju postane pozorišna zvezda u nacističkom Berlinu. Ukratko, taj glumac, u stvarnom životu njegovo ime je bilo Gustaf Grindgens, primer je glumaca koji se prodao za karijeru. „Marlena Ditrih” je predstava o glumici koja nije htela da se proda ni po cenu vlastitog života. Hitler ju je pozvao da se vrati iz Holivuda u Nemačku, da će je on lično dočekati s najvećim počastima, i da će postati kraljica filma u Nemačkoj. Znači mogla je da radi šta hoće, da snima koliko i kad hoće, da zarađuje enormne sume novca, da bude slavna i bogata u Trećem rajhu. Ona je to odbila i pridružila se američkoj vojsci u grupi zabavljača. Pevala je vojnicima na frontu i 1945. godine ušla sa američkom okupacionom vojskom u Berlin.

Iza vas je ogromno umetničko iskustvo. Ipak, koliko je delikatno upustiti se u ovakav pozorišni lavirint?

Umetnost ne može da bude udobna i sigurna. Ako si umetnik, moraš da se izložiš, moraš da ideš dalje od drugih ljudi. Umetnici su plaćeni da govore istinu. To je naša dužnost. Društvo plaća doktore i medicinske radnike da leče ljude, sudije da donose pravedne presude, a umetnike da govore istinu. Ponekad mi moramo da pogledamo u svoje dvorište, da vidimo da li smo mi kao umetnici na visini svog umetničkog zadatka. Ova predstava se ne igra u Srbiji, ali mislim da je interesantna sada i u Srbiji, zbog još jednog razloga: jer su mnoge moje kolege glumci bili izloženi pritisku, pa čak i linču, zbog svog mišljenja. Društvo ima podvojen odnos prema umetnicima – obožava ih, ali često i ignoriše. A povremeno od njih napravi mete. Komplikovana dinamika.

Kako bi se Marlena Ditrih snalazila u našem vremenu? Sa čime bi se intimno obračunavala danas?

Marlena je bila pravedna žena, nije trpela glupost, bila je romantična i veliki, veliki borac za mir. Živela je dugo, do svoje 91. godine. Često je zvala svetske političare telefonom i razgovarala s njima. Mislim da je pokušavala da utiče na njihove politike, bila je jako srećna kad joj je francuski predsednik Fransoa Miteran najavio da će pasti Berlinski zid. Mislim da bi i danas koristila svoju slavu i uticaj da doprinese miru i pravdi. Ona je bila prva osoba koja je javno progovorila nemački u Izraelu, jer to je bilo zabranjeno. Ali izraelska publika ju je toliko volela da su gledaoci tražili tokom koncerta da peva na nemačkom čuvenu pesmu „Lili Marlen”. A ona je bila pripremila i jednu pesmu na hebrejskom jeziku.

Vaša saradnja sa Mirjanom Karanović traje decenijama. Potvrđena je i kroz rad na delu „Mefisto”. Kako ste ovoga puta sklapali glumačku ekipu?

Sa Mirjanom Karanović radim već 35 godina. Radili smo zajedno „Dozivanje ptica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu; „Ružu vetrova” u Narodnom pozorištu u Subotici; „Hamleta” u Ist-vest centru u Sarajevu, a menjala je i Jasminu Avramović u „Buđenju proljeća”. U „Mefistu” je Mirjana igrala maestralno i zastrašujuće Adolfa Hitlera. Kad je u pitanju Marlena, bilo je jasno da tu ulogu mora igrati ne samo izvanredna glumica, nego i diva. Mirjana Karanović je glumica evropskog formata, jedna od najboljih filmskih i pozorišnih glumica na jugoslovenskom prostoru i istinska filmska diva. Zbog svojih političkih stavova i odbrane ljudskih prava bila je često meta napada. Mirjana Karanović takođe fantastično peva, što je neophodno za ulogu u predstavi „Marlena Ditrih – pet tačaka optužnice” i ima taj mistični oreol na sceni kao što je imala Marlena. Postigli smo i veliku fizičku sličnost, tako da će to biti zanimljivo za publiku.

Na sceni ne može da se laže. Zašto je ono što je na sceni ponekad stvarnije od samog života?

Vi govorite o najboljem teatru. Ali, može na sceni da se laže. Ima puno predstava gde se glumci i reditelji pretvaraju, prenemažu, šmiraju, ukratko „umetničare”, kako to naziva moj profesor Boro Drašković. Ali vi govorite o umetnosti. Vi govorite o pozorištu koje je Antonen Arto nazivao stvarnijim od života, baš kako ste vi formulisali pitanje. Istinsko pozorište je mit: priča sveta i istinita. Ono govori o našoj ljudskoj suštini, ono prevazilazi dnevnu politiku, razne ideologije, razne ukuse, modu svake vrste. Pozorište je umetnički čin koji mora biti pošten, jasan i zanimljiv. U antici definisali su tri funkcije pozorišta: poučnu, zabavnu i terapeutsku. Tako i ja doživljavam teatar.

Godinama unazad bili ste umetnički direktor „Mitelfesta”. Kojim putem ide ova pozorišna svetkovina?

Meni je bilo vrlo lepo dok sam bio direktor „Mitelfesta”, to je vrlo zanimljiv festival koji je fokusiran na srednju Evropu, ali sam ja započeo, a sadašnji direktor Đakomo Pedini nastavio, da pozivamo predstave iz cele Evrope. Pedini vodi festival vrlo uspešno. Drago mi je da sam prisutan na festivalu sada kao reditelj, jer je to moj osnovni posao, a vođenje festivala je bilo zanimljivo samo za neko vreme. Najvažnije stvari u evropskom teatru dešavaju se na internacionalnim festivalima, i srećan sam što imamo svetsku premijeru „Marlene” u Italiji.