Dejstvo kasetnim bombama predstavlja krivično delo

Kasetne bombe, osiromašeni uranijum, napalm i fosforne bombe mogu biti neko od nedozvoljenih sredstava borbe u međunarodnom krivičnom pravu, ako se koriste na način koji podrazumeva masovno stradanje civilnog stanovništva. Upravo ovih dana svedoci smo vesti da je Amerika isporučila Ukrajini kasetnu municiju. Ovo oružje je zabranjeno međunarodnom konvencijom koju su ratifikovale 123 zemlje, ali ne i SAD i Ukrajina, kao ni Rusija, ali i mnoge druge države. Vlasti u Rusiji naglašavaju da i sami poseduju kasetne bombe u svom naoružanju, te da zadržavaju pravo recipročne upotrebe.

Komandant ukrajinske kopnene vojske potvrdio je da će kasetna municija biti spremna za korišćenje u roku od nekoliko dana. Izveštači Bi-Bi-Sija uverili su se, kako navode, da se američke haubice M-777, koje za gađanje koriste kasetne bombe, već nalaze na položajima oko Artjomovska.

O nedozvoljenim sredstvima borbe govorili su nedavno stručnjaci za međunarodno krivično pravo, na naučnoj konferenciji, održanoj u junu na Paliću.

– Ni u ljubavi, ni u ratu – ipak nije baš sve dozvoljeno – rekao je dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda Srbije.

Neki načini vođenja rata, kao i neka sredstva, načelno su zabranjena. Njihovim korišćenjem se čini krivično delo, odnosno posebna vrsta ratnog zločina.

Istorija međunarodnog krivičnog prava usko je u vezi sa ratnom istorijom čovečanstva, navodi profesor, a rat je uvek i osnovna pozornica za vršenje niza krivičnih dela, pa i ratnih zločina. Nacionalna krivična zakonodavstva i međunarodno krivično pravo propisuju krivična dela koja predstavljaju ratne zločine, a jedno od njih je upotreba nedozvoljenih sredstava borbe, koje postoji i u Krivičnom zakoniku Srbije.

– Iako je rat po definiciji nehuman i skopčan sa velikim ljudskim i materijalnim gubicima i iako ja cilj rata u osnovi ubijanje i ranjavanje ratnih protivnika, uništavanje njegovih sredstava, to ipak ne znači da se u ratu mogu koristiti bilo koja sredstva i bilo koji načini borbe. Neka sredstva i neki načini borbe su, kao nehumani i neposredno skopčani sa nanošenjem velikih, preteranih patnji ljudi, načelno zabranjeni pravilima međunarodnog prava. Kršenje takve zabrane u svim savremenim nacionalnim krivičnim pravima, kao i u međunarodnom krivičnom pravu, definiše se kao odgovarajuće međunarodno krivično delo – kaže profesor Škulić.

Prvi razlog za inkriminaciju upotrebe nedozvoljenih sredstava borbe je u tome što oni izlažu ljude velikoj patnji, a često imaju i drastične posledice po životnu sredinu i po zdravlje budućih generacija. Drugi razlog je što bi druga zaraćena strana vrlo brzo uzvratila istim oružjem, a to bi onda još više povećalo ljudske gubitke i stepen patnje svih učesnika rata na obe strane.

– Zato je u interesu svih država da se upotreba takvih sredstava i načina borbe zabrani pravilima međunarodnog prava, te da se kršenje takve zabrane inkriminiše kao krivično delo – naglašava profesor Škulić.

Podseća da su mnogobrojna oružana dejstva NATO-a tokom agresije na SRJ 1999. godine, osim direktnog razaranja, izazivala i teške štetne posledice po životnu sredinu.

– Drastični primer predstavlja upotreba granata koje sadrže osiromašeni uranijum, a što se sada nagoveštava i u Ukrajini, gde se korišćenje tih granata planira za dejstvo određenih vrsta zapadnih tenkova – pre svega američkih „abramsa” i britanskih „čelendžera” – napominje dr Milan Škulić.

Tokom NATO agresije na SRJ, takve granate sačinjene od posebne legure, koja sadrži osiromašeni uranijum, ispaljivane su iz vazduha – dejstvom jedne komponente ratnog vazduhoplovstva SAD, koje je tu vrstu municije svojevremeno i razvilo u periodu hladnog rata, primarno radi efikasnog odgovora u slučaju rata sa tadašnjim istočnim blokom, odnosno snagama NATO-u suprotstavljenog Varšavskog ugovora. One su, kaže profesor, raspolagale velikim brojem tenkova i drugih oklopnih vozila, zbog čega je NATO strahovao od svojevrsnog blic kriga u Evropi, u slučaju direktne vojne konfrontacije sa takvim hladnoratovskim protivnikom.

– Ova municija i oružja podobna da je ispaljuju nikada nisu svoju primenu doživela u sukobu velikih sila iz epohe hladnog rata, što ne znači da nisu korišćena. Najpoznatiji primeri upotrebe projektila od osiromašenog uranijuma do sada su bili rat između zapadnih saveznika i Iraka pod vlašću Sadama Huseina, kao i oružano dejstvo NATO-a tokom agresije na SRJ 1999. godine – podseća profesor Škulić.

Ova municija nije striktno zabranjena međunarodnim pravom i ne smatra se sama po sebi nuklearnim oružjem, ali masovna upotreba te vrste sredstava nesporno ima veoma štetan uticaj po životnu sredinu, kao i po ljude izložene dejstvu uranijumskih čestica mikroveličine.

Istorija međunarodnog ratnog i humanitarnog prava u velikoj meri u vezi je sa Prvim svetskim ratom, koga je obeležilo i prvo masovno i sistematsko korišćenje bojnih otrova kao izrazito nehumanog sredstva i načina borbe, zabranjenog međunarodnim pravom. Haška pravila o vođenju rata na kopnu, iz 1899. godine, zabranila su korišćenje otrova ili zatrovanog oružja, kao i zrna ili drugih materijala, koji su podobni da izazovu nepotrebne patnje.

Peterburška konvencija, doneta 1868. godine na inicijativu tadašnjeg ruskog cara, zabranila je korišćenje eksplozivnih zrna i granata sa težinom ispod određenog minimuma, što je bila zabrana upotrebe eksplozivnih zrna (dum-dum metaka) protiv „žive sile”.

Savremeno međunarodno pravo smatra da strane u sukobu nemaju neograničenu slobodu u izboru sredstava i načina ratovanja. Postoji niz novijih izvora međunarodnog ratnog prava, koji zabranjuju određena sredstva i načine borbe. To su brojne konvencije koje je potpisala i ratifikovala još Jugoslavija, a koje sada obavezuju i Srbiju.

– Kasetne bombe, koje se svode na svojevrsno sačasto punjenje bilo klasičnih artiljerijskih granata velikog kalibra, bilo avionskih bombi i raketa, gde je svaki projektil svojevrsni nosač mnogo manjih projektila, kao njegovih segmenata, od kojih neki imaju odloženo dejstvo, neki padaju usporeni posebnim padobrančićima, a neki su u obliku nagaznih mina, ne smatra se samo po sebi opšteprihvaćenim zabranjenim sredstvom ratovanja. Konvenciju o zabrani takve vrste municije nisu prihvatile mnogobrojne zemlje, a ona obavezuje samo one države koje su joj pristupile – navodi profesor Škulić.

Međutim, i države koje nisu prihvatile tu konvenciju i koje u svom arsenalu imaju i takvu vrstu sredstava, moraju da se uzdrže od korišćenja kasetnih bombi u uslovima i na način koji bi u konkretnim uslovima predstavljao veliku opasnost po civilno stanovništvo.

Podseća na stradanje građana Niša 1999. godine, tokom NATO agresije na SRJ, kada je kasetnim bombama gađan centar grada, gde nije bilo vojnih objekata. NATO je to objasnio kao grešku u izboru cilja, a veliki broj stradalih civila tretirao kao kolateralnu štetu. Poseban  problem kod kasetne municije je što jedan procentualno veliki broj segmenata kasetne granate ostaje neeksplodiran i predstavlja veliku opasnost po civilno stanovništvo, nekada i decenijama nakon završenog rata. Nažalost u mnogim državama čija je teritorija bila obilno zasejana kasetnim bombama, najčešće žrtve su bile deca.

Nikada ne treba zaboraviti, kaže profesor Škulić, da je rat sam po sebi uvek najveći zločin. Podseća da nema veće vrednosti od mira, niti ima većeg zločina od rata, jer kada započne rat – onda iz njega uvek proisteknu i brojni drugi zločini.

Martensonova klauzula

U proceni koje je sredstvo borbe zabranjeno međunarodnim pravom, nekada i u konkretnim okolnostima – kada dolazi do velikog stradanja civila, od značaja je Martensova klauzula, doneta uz četvrtu Hašku konvenciju o običajima rata na kopnu iz 1907. godine, a potom preuzeta u protokolima uz Ženevske konvencije iz 1977.

Martensonova klauzula govori o tome da se sredstva i način borbe u ratu koji nisu striktno zabranjeni neće smatrati apriorno dozvoljenim, već će se pitanje zabranjenosti novog sredstva borbe, rešavati uz uzimanje u obzir osnovnih načela međunarodnog prava, zakona čovečnosti i zahteva javne savesti.