Penzije – francusko bure baruta

Proteklih meseci u Francuskoj se masovno protestovalo protiv planiranih penzijskih reformi. Posebno, protiv povećanja starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine. Ekonomista Ivan Nikolić u radu „Reforma penzijskog sistema u Francuskoj”, navodi da spoljnim posmatračima ovo ne izgleda kao naročito bolna reforma, jer su neke zemlje OECD-a na putu da podignu, ili su već podigle starosnu granicu za penziju preko 65 godina. Prethodni pokušaj reforme bio je 2019. kada je predlagan jedinstveni sistem koji objedinjuje paralelne penzijske šeme i pravila koja se primenjuju na različite sektore i profesionalne grupe. Propao je nakon masovnih protesta i pojave pandemije.

„Cilj aktuelne penzijske reforme je manje ambiciozan. U središtu je smanjenje visokog deficita u penzionom sistemu do 2030. godine. Predloženo je da se minimalna zakonska starosna granica za penzionisanje povećava sa 62 na 64 godine do 2030, uz posebna pravila koja će omogućiti onima koji su počeli da rade u ranoj mladosti, da se ipak penzionišu i nešto ranije. Predlog je i da prethodno usvojeno povećanje granice za punu starosnu penziju od 43 godine staža osiguranja stupa na snagu 2027. umesto 2035. Takođe, uvećava se minimalni nivo doprinosa, a već od septembra 2023. ukidaju se sve beneficije i posebni režimi koji su važili za radnike u velikim, strateškim sistemima za struju, gas, metro, centralnoj banci, za notarske službenike”, navodi Nikolić.

Francuska je sa javnim rashodima za penzije od oko 14,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, nakon Italije (15,9 odsto) i Grčke (15,6), trećerangirana zemlja OECD-a po visini izdvajanja. Istovremeno, na osnovu projekcija francuskog fiskalnog saveta, rashodi za penzije će se povećati u narednoj deceniji za 0,5 do jedan odsto BDP-a, u zavisnosti od rasta produktivnosti. Veliki deo opravdanja za reformu potiče iz deficita penzijskog sistema. Penzije u Francuskoj su dobrim delom uslovljene budžetskim transferima penzijskom fondu odnosno visinom doprinosa. Čak i u scenariju da država pokriva potrošnju posebnih šema, uključujući i državne službenike, i pod pretpostavkama znatnog dugoročnog rasta BDP-a, deficiti u fondu se ne smanjuju. Bez reforme usledila bi njihova dalja akumulacija i veći javni dug.

Zanimljivo, dosadašnja diskusija u javnosti na ovu temu apstrahovala je problem međugeneracijske solidarnosti. Umesto toga, akcenat je bio kratkoročniji, na pronalaženju novih izvora za popunjavanje deficita. Predložena rešenja uključivala su veće poreze na bogatstvo, dividende ili za grupe sa višim prihodima uopšteno, kao i nametanje viših doprinosa. Međutim, aktuelna stopa obaveznog doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje u Francuskoj je već visoka i iznosi skoro 28 odsto zarade na nivou prosečne plate, u poređenju sa prosekom OECD-a od oko 18 odsto. Pritom, socijalni izdaci i ukupni poreski klin (mera ukupnog poreskog opterećenja rada) u Francuskoj su godinama unazad najveći u zemljama OECD-a, čak 47 procenata u 2022. spram proseka OECD-a koji iznosi oko 35 odsto. Razumljivo je da ljudima odgovara sadašnji penzioni sistem. Za razliku od većine drugih zemalja Francuzi stariji od 65 godina imaju tek nešto niži prosečan raspoloživi prihod od ostatka stanovništva. Štaviše, relativne stope siromaštva u starosti su među najnižim u Evropi. Prethodne projekcije su ukazivale da će se relativni prihod starijih spustiti na nivo koji je za oko 10 odsto ispod proseka stanovništva 2050. godine.

Vlada se zato opredelila za povećanje efektivne starosne granice za odlazak u penziju, a ne za povećanje doprinosa i poreza ili smanjenje penzijskih davanja. Prosečna starost napuštanja tržišta rada u Francuskoj je među najnižima u zemljama OECD-a, oko 2,5 godina ispod proseka OECD-a i 1,6 godina ispod proseka EU. Stopa zaposlenosti onih od 55 do 59 godina sada je 75 odsto, što je iznad proseka OECD-a od 70 procenata, ali onda naglo opada. Između 60 i 64 godine, samo 32 odsto osoba je zaposleno, u poređenju sa 52 procenta u OECD-u.

Povrh toga, povećanje starosne granice za odlazak u penziju mnogi smatraju nepravednim. Razlog leži u dizajnu francuskog penzijskog sistema, koji ima dvostruki uslov za ostvarenje pune penzije: godine starosti i staža doprinosa. Samo oni sa punim stažom osiguranja (trenutno oko 42 godine) mogu da se penzionišu kad napune 62 godine. Ostali moraju da čekaju 67 godina.

Za građane koji su kasnije počeli da rade, na primer, zbog višeg obrazovanja, usvojene reforme imaju malo efekta, jer se ionako kasnije penzionišu. Ipak, oni koji su počeli mladi i koji bi dostigli puni staž osiguranja, oni će sada raditi duže. Nažalost, ovoj grupi se pripisuju i znatno teži uslovi rada, što ukazuje da je i po tom osnovu ona i u lošijem zdravstvenom položaju. Još su ranjiviji i podložniji riziku siromaštva u starosti građani sa češćim prekidima radnog staža, a koji ne dostižu potrebne godine života za penzionisanje.

Nesaglasje je postojalo i po pitanju da li će i u kojoj meri predložene promene otežati položaj žena. Povećanje starosne granice za odlazak u penziju znači da će neke žene, koje su ostvarile priznavanje u staž vremena provedenog van radnog odnosa za vreme trudnoće i porođaja, morati da čekaju do 64. godine, iako su već imale potrebne godine doprinosa.