Vremenski luk koji spaja tri veka

Glavni grad Kolorada, jedne od saveznih država SAD, nedavno je spektakularno obeležio kolosalni uspeh svog košarkaškog tima Nagets. Naročito priznanje odato je najboljem igraču tima i jednom od najboljih centara u istoriji NBA Nikoli Jokiću, upravo proglašenim za najboljeg košarkaša sveta. Vrativši se u zemlju, Jokić je uživao u Somboru, relaksirao se u krugu porodice i drugara, stigao je do Napulja da odgleda konjske trke, prepuštao se brzacima reke Tare i Drine na raftingu. Udaljen od medijske halabuke, gde je trenutno – ne zna se.

Uprkos tome poznato je odavno da u šarmantnim a malobrojnim kontaktima s novinarima, gotovo neizostavno pomene duboku posvećenost voljenim grlima iz sopstvene ergele.

Kao vrsni igrač koji zastrašujućim, gotovo nestvarnim tempom obara mnoge rekorde najbolje lige sveta, Jokić je nesumnjivo postao svojevrsni heroj ne samo košarkaški i ne jedino Nagetsa i Denvera, nego i države Kolorado.

Na jednoj od harmonijskih struna Univerzuma, upravo u ovoj saveznoj državi SAD, baš u Koloradu i baš u Denveru, ukrstile su se životne koordinate života dvojice naših zemljaka i imenjaka, za ovu priliku ih nazovimo Nikola Prvi i Nikola Drugi.

Prvi je Nikola Tela a drugi je Nikola Jokić.

U početnoj tački ovih vremenskih koordinata i vremenske skale, na njenom početku, pre nešto više od 130 godina vidimo genijalnog Nikolu Teslu, a u punktu današnjice – da se poslužim pridevom od koga često ne beže kolege sportski novinari – genijalnog košarkaša Nikolu Jokića.

Šta to povezuje ovu dvojicu Srba, dvojicu Nikola, kroz tri vekovne zone, u luku od 1891. do 2023. godine, u Denveru i Koloradu?

Krećem prvo u prošlost, na izlet koji nas suočava sa jednom od najbrutalnijih epizoda „rata struja” na kraju 19. veka. Tomas Edison je u to vreme, suprotstavljajući se Džordžu Vestinghausu, po svaku cenu nastojao da pokaže katastrofalne učinke proizvodnje i prenošenja naizmenične struje Nikole Tesle na daljinu, pošto je Vestinghaus prihvatio taj Teslin sistem.

Spreman na sve da bi dokazao navodnu prednost svojih jednosmernih nad naizmeničnim strujama, Edison se upustio u propagandi rat bez presedana. U biltenu svoje kompanije napisao je i ove redove: „Izvesno kao smrt, Vestinghaus će ubiti potrošača u roku od šest meseci pošto instalira sistem bilo koje veličine. To je potpuno nova stvar i zahtevaće dosta testiranja da bi praktično proradila. Nikada neće biti bezopasna.”

Dnevne i nedeljne novine, revije i stručni časopisi onog vremena punili su svoje stupce tvrdnjama o smrtonosnoj opasnosti naizmeničnih struja visokog napona. Trebalo je to da potvrde i eksperimenti sa životinjama u Edisonovoj laboratoriji u Menlou parku. Njegov pouzdani saradnik, elektroinženjer Harold Pitni Braun, izvodio je te opite na nesrećnim psima lutalicama i uličnim mačkama pred novinarima, zvanicama i drugim znatiželjnicima, čak i na Fakultetu za rudarstvo Koledža Kolumbija, očito uz blagonaklonost tamošnje uprave.

Naizmeničnom strujom je ubio i dva nedužna teleta i najmanje jednog konja, što je, čini mi se, od važnosti u ovoj priči.

Edisonov propagandni trik se sastojao u tvrdnji da Tesline naizmenične struje – u odnosu na njegove jednosmerne – proizvode daleko opasnije, smrtonosne frekvencije, što su brutalni eksperimenti imali da potvrde. „Protivnička struja”, tvrdili su on i njegovi mešetari, stvara fatalne „srčane fibrilacije”, zbog čega su, da bi to dokazali poveli i kampanju za korišćenje naizmenične struje u električnim stolicama, pošto je država Njujork u jesen 1888. dozvolila upotrebu ove sprave, u nastojanju da se humanizuje izvršenje smrtne kazne i ukine vešanje.

Akciju je olakšala činjenica da je pomenuti inženjer Harold Braun predvodio komisiju koja je takvu odluku donela, što mu je omogućilo da već naredne godine počne prodaju električnih stolica po ceni od 1.600 dolara. Naprava je bila opremljena navodno Teslinim/Vestinghausovim uređajem na naizmeničnu struju, u stvari nekakvom skalamerijom, čija će prva žrtva izvesni Vilijam Fransis Kemler. Nepismeni emigrant poreklom iz Nemačke, besprizornik koji je 1889. ubio svoju ljubavnicu sekirom, bio je osuđen na smrt.

Krajem jula 1890. usmrćen je na električnoj stolici, ali je pre nego što mu je došao kraj, mrcvaren u nečovečnom eksperimentu petnaestak minuta. Struja puštena kroz njegovo telo bukvalno ga je pržila, ali je on i dalje bio – živ. Zato je postupak ponovljen, Kemler je skončao, a protiv tog „najhumanijeg metoda izvršenja smrtne kazne” ustala je štampa, bacajući drvlje i kamenje na „električne dželate” koji se oslanjaju na naizmeničnu struju, to će reći na Vestinghausa, posredno i na Teslu.

Oglasio se tim povodom i Džordž Vestinghaus: „Ne nameravam o tome da govorim. Bilo je brutalno. Bolje bi učinili sekirom.”

Edison je pomenutu surovost u izjavi za „Njujork tajms” osmotrio iz „tehničkog ugla”: „Samo sam ovlaš pogledao jedan prikaz Kemlerove smrti i to nije prijatno štivo. Bolji način je da se šake stave u teglu s vodom i da se pusti struja.” O spravi Harolda Brauna ni reči.

(Sutra: Tesla spasava rudnik zlata Gold king)