Provokacija na ivici drskosti

Od naših izveštača
VENECIJANSKI BIJENALE ARHITEKTURE
Ovogodišnji selektor, Aron Betski, nekadašnji direktor Holandskog instituta za arhitekturu (NAI) u Roterdamu, a od prošle godine direktor Sinsinati muzeja umetnosti, ima veliko iskustvo u koncipiranju, organizovanju i postavljanju izložbi arhitekture. Pre šest godina na Osmoj međunarodnoj izložbi arhitekture, Betski je bio kustos holandskog paviljona nagrađenog „Zlatnim lavom” za najbolji nacionalni paviljon.

Ove godine, na 11. međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji (16. septembar–23. novembar 2008), nije želeo da prikaže klasičnu arhitektonsku izložbu, pa je tako i postavio temu: Tamo negde. Arhitektura s one strane građenja. (Out there. Architecture beyond building). Od učesnika je želeo instalacije i eksperimente, a ne fotografije već postojećih zgrada, tražio je da razmišljaju, budu utopisti, domišljati, odvažni, duhoviti, odgovorni, da pronađu arhitekturu izvan građenja. I dobio je eksperimente, filmove, zvučne ambijente, instalacije skoro svih koji nešto znače na arhitektonskom nebu: Zahe Hadid, sada već mitskog Kop Himelblaua, Fuksasa, hrvatskog tandema Penezić-Rogina, Frenka Gerija... U Arsenalu je postavio instalacije, uz poneki nacionalni paviljon, u Djardinima, u Paviljonu Italija eksperimente, a u nacionalnim paviljonima izabrani timovi dali su sve od sebe da pokažu kako su dorasli postavljenom zadatku.

(/slika2)Srbija je prvi put predstavila rad izabran na javnom konkursu. Instalacija Wonlich: Udoban, podesan (Ljiljana Blagojević, Dragana Vasiljević-Tomić, Vladimir Milenković, Mariela Cvetić i Tatjana Stratimirović sa saradnicima) u potpunosti odgovara ideji Betskog. Paviljon Srbije nalazi se na kraju Đardina i kad stignete do njega već ste poprilično umorni. Udobni kreveti sa po nekoliko iPodova na kojima su projekti najmlađe generacije beogradskih arhitekata i studenata arhitekture, zainteresovali su mnoge posetioce vernisaža. Paviljon je bio stalno pun, skoro da se nije moglo naći mesto na krevetima. Na otvaranju nije bilo ovdašnjih novinara i televizijskih ekipa. Tek završeni filmski festival im je bio mnogo značajniji.

(/slika3)Kasno popodne, 13. septembra, dok su kišnom Venecijom hodali samo oni koji su morali, u Arsenalima su svečano dodeljeni „zlatni lavovi” 11. međunarodne izložbe arhitekture. Već se znalo da „Zlatnog lava” za životno delo dobija Frenk Geri, a da specijalni „Zlatni lav” za životno delo, u godini kada se slavi 500 godina od rođenja velikog italijanskog arhitekte Andrea Paladija, odlazi u ruke istoričara arhitekture Džejmsa S. Akermana, specijaliste za italijansku renesansnu arhitekturu. Poljski paviljon dobio je „Zlatnog lava” za inteligentnu i duhovitu spekulaciju o životnom ciklusu zgrada i problemima sa kojima se danas suočavaju gradovi koji ne pripadaju malom broju ekonomski najrazvijenijih.

Greg Lin: Zlatni lav za nameštaj od recikliranih igračaka

„Zlatnog lava” za najbolju instalaciju dobio je Amerikanac Greg Lin za nameštaj od recikliranih dečijih igračaka, a grupa mladih čileanskih arhitekata, Elemental, dobila je „Srebrnog lava” za izuzetan spoj arhitektonskog projektovanja, konstrukcije i dizajna, izražen senzibilitet za lokalne uslove i realizaciju projekata koji ne obezbeđuju samo jeftinu izgradnju kuća, već povećavaju šanse za bolju ekonomsku budućnost siromašnima omogućujući im pristup zdravstvu, školstvu, obrazovanju, zabavi i sportu.

Nisu dobili nagrade, ali o njima će se dosta govoriti: Paviljon Češke i Slovačke sa frižiderima raznih socijalnih i porodičnih grupa, japanski paviljon sa delikatnim crtežima Junua Išigamija, kineski paviljon sa konstrukcijama od papira i lakih materijala, holandski paviljon u kojem se govori o obrazovanju arhitekata, zabavan i na momente dirljiv film o kući Rema Kolhasa viđen očima onih koji tu kuću čiste i održavaju, instalacija Singletown, omaž samcima u savremenim gradovima, urbani mobilijar od praznih kanistera i starih automobilskih guma, Candytown – igralište za odrasle...

Bijenale postaje glomazno, svaki put je veće, komplikovanije, razuđenije od prethodnog. Sve je više predavanja, radionica, izložbi, seminara, akreditovanih novinara, arhitekata. I sve više liči na likovno, što ne mora da bude mana. Koncepcija Betskog je jasna i provokativna, neko će je nazvati drskom, ili joj zameriti da ne rešava nagomilane urbane probleme ovog sveta koji se u velikoj meri ogledaju u nedostatku pristojnog stanovanja za milione siromašnih, a podleže diktatu kapitala koji gradi velelepne megaobjekte dopuštajući nekolicini arhitekata da realizuju svoje najluđe vizije. Ako je suditi po nagradama, žiri se postavio odgovorno, poručujući svima da Bijenale nije još jedna od mnogih reprezentativnih manifestacija koje služe promociji skupih investicija.

Santjago Kalatrava, novi most na Kanalu grande

Venecija izgleda isto – kanali sa vaporetima, oronule palate, gondole, uske ulice zakrčene mnogobrojnim turistima koji u stvari nemaju vremena da osete duh grada.

U dane vernisaža, posle 11 godina žestokih rasprava, od Pijacale Roma ka železničkoj stanici otvoren je novi most – Ponte di Calatrava – četvrti na Grand kanalu, delo velikog španskog arhitekte Santjaga Kalatrave.

Kada smo odlazili padala je kiša, plima je prekrivala pločnike i ulaze u zgrade na kanalima, turista niotkuda. Venecija je ličila na sebe od pre nekoliko vekova. Arhitektura je bila tamo negde.

Tekst i snimci