Promena stava

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
Čovek je slobodno i saznajuće biće, barem prema ustavima demokratskih država. U skladu sa razvojem (samo)svesti, čovek menja nazore, odbacuje jedne i stvara nove sudove o kosmosu, prirodi, društvu i sebi. Promena stava, po definiciji, posledica je prodornije spoznaje.

Mnogi stavovi – tačnije bi bilo reći mnoga uverenja ili mnoga ubeđenja – malo i retko zavise od empirijskih činjenica i analize, a neuporedivo više i češće od emocija i interesa, u koje prodire i iracionalno.

U javnosti, ovo je naročito pregledno izraženo u sferama religije, politike i trgovine.

Religiozno ubeđenje

Najveći broj vernika bez refleksije prihvata veru domicilne sredine. Dakako, događa se da čovek promeni religiozno ubeđenje (religijski stav) ili veru predaka. Ali, to nije uzrokovano uvidom u činjenice, nego, u najboljem slučaju, novonastalim ličnim iskustvom, koje vernik s pravom naziva religioznim. Promena religioznog, transcendentno zajemčenog moralnog stava u imanentan moralni stav, te promena teološkog kanona znanja u progresivni epistemološki uvid – vernika dovodi ili do ateizma ili do natkonfesionalne religioznosti. Nije redak slučaj da znameniti biolozi, antropolozi ili astronomi veruju u egzistenciju Boga kao kosmogonijski princip (Bog kao uzročnik Velikog praska ili evolucije), u smislu aristotelovskog nepokretnog pokretača ili, pak, u smislu Spinozine supstancije. Najzad, iz Vatikana je, pre nekoliko dana, saopšteno „da je teorija evolucije saglasna sa učenjem Biblije”.

U svakom slučaju, promena religije i teološkog stava – principijelna je stvar individualne slobode u demokratskom društvu. Najzad, to je privatna stvar svakog pojedinca; ukoliko se ona javno dovodi u pitanje – kao što je to, prošle godine, učinila Vesna Pešić povodom prihvatanja pravoslavlja od strane, u istoriji srpske kinematografije najslavnijeg reditelja, Emira Kusturice – onda postoji ozbiljna greška u shvatanju individualne slobode, a samim tim i demokratije. Ovde je važno reći da se Vesna Pešić javno izvinila i pokajala zbog svojih, u afektu neodgovorno izgovorenih reči – što je presedan na našoj političkoj sceni.

Dakle, pravo veroispovesti i pravo promene religije, kao i pravo izbora državljanstva i mesta življenja – temeljna su i univerzalna prava čoveka. Ukoliko se ona dovode u sumnju, otvaraju se širom vrata totalitarizmu.

Političko uverenje

Za razliku od privatne prirode u promeni religijskog stava, promena političkog stava je javna stvar. Političar, dakle, može menjati politički stav onoliko puta koliko to sam nalazi za shodno, izlažući se, pri tom, sudu javnosti i biračkog tela, koji, ipak, cene postojanost političkog uverenja, podrazumevajući da se politikom bave zreli ljudi. Naravno, dobro je za društvo kad neki političar proširuje ili omekšava svoje rigidno stanovište, ali je neumesno kada se sukob pristalica identične političke pozicije predstavlja kao sukob različitih političkih stavova. Podela u Srpskoj radikalnoj stranci primer je ove ozbiljne greške u medijskoj recepciji.

Dve sedmice već, bivši član SRS-a Tomislav Nikolić, na televiziji, radiju i u štampi, predstavljan je kao reformator radikalističke opozicije, maltene kao demokratski vesnik na srpskoj desnici, bez obzira i uprkos onome što je upravo izjavljivao.

Sukob u SRS-u nije političke, nego lične prirode, kao stvar zazora predsednika stranke od sve veće popularnosti svog zamenika. Taština je, dakle, uzrok, a pretpolitički kletveni govor mržnje samo povod da iz stranke istupi onaj koji je proteran. I šta na sve to kaže „grešnik“ i „otpadnik“? Da će svoju političku borbu nastaviti pravovernim, ortodoksnim sredstvima, založenim u načelima SRS-a (koja se odnedavno otuđuje od svoje suštine). Nikolić se, dakle, u svojoj nastupajućoj borbi, kako nagoveštava, zalaže za mladog Šešelja, nasuprot ovom sadašnjem, „iskrivljene svesti“. Po svemu sudeći, jasno je da Nikolić nije promenio/demokratizovao svoje etno-nacionalističko stanovište, nego da je preostala SRS, u stvari, suzila vlastito. Nikolić čak ne odstupa od svojih kletvenih i morbidnih izjava o Đinđiću pred atentat i o Ćuruviji posle atentata. Štaviše, Nikolić ih obogaćuje dodatkom cinizma. O Ćuruviji izjavljuje kako ga ne može žaliti jer, sasvim je prirodno, žali se za nekim bliskim, podvodeći tako smisao glagola žaliti pod značenje glagola oplakivati i krijumčareći tragični javni događaj u sferu privatnosti.

Kad neko menja politički stav, kad dolazi do progresije ili regresije političkog stanovišta, onda se taj neko javno odriče onoga što je zastupao, u slabijoj ili snažnijoj meri. Ali, ukoliko tvrdi da bi opet rekao sve ono što je rekao, onda je govor o promeni njegovog političkog stava – obmana.

Tržišni interes

Izdavač srpskog prevoda američkog romana „Dragulj Medine“, jednog izrazito banalnog štiva (o čemu sam, na ovom mestu, pisao u poslednjem avgustovskom broju), posle povlačenja knjige iz prodaje, ovih dana ju je vratio u knjižare. Aleksandar Jasić, kako se zove taj izdavač, najpre se izvinio islamskim zvaničnicima zato što je objavio knjigu za koju oni tvrde da, opisujući život Muhamedov, vređa osećanja islamskih vernika, iako sam to ne misli, da bi se – uprkos svom izvinjenju, datom uprkos svom uverenju – sada, u stvari, izvinio čitaocima, koje je prethodno uvredio. Da li je ovaj izdavač promenio svoj stav, koji je, kako izgleda, uvek bio isti, uprkos promenama odluka u ovoj knjižarskoj igri žmurke? Dogovorivši se sada sa predstavnicima Islamske zajednice u Srbiji da objavi i jednu knjigu o Proroku u njihovoj redakciji, i suočen sa, kako se tvrdi, piratskim izdanjima knjige, čiji se primerci prodaju po dvostruko višoj ceni, Jasić je odlučio da ponovo počne legalnu prodaju. Da zaključimo, ovde nema nikakve promene stava, jer ovde nema nikakvog stava. Izdavač je najpre rukovođen strahom, a zatim tržišnim interesom. Prvo je strah nadvladao interes, potom, kada je splasnuo strah, interes se pokazao.

Svakako, bitno je da nema proskribovanih knjiga, bez obzira na njihovu (bez)vrednost, i da se poštuje pravo na stvaralaštvo. Utoliko zabrinjava saopštenje Vlade povodom ponovne distribucije „Dragulja Medine“, u kojem se – uz tvrdnju da je kod nas ustavom zagarantovana sloboda javnog izražavanja mišljenja – nalazi i savet izdavačima da, ipak, procenjuju moguće posledice vanliterarnog čitanja knjiga koje se odlučuju da objave.

Vlada je time izneverila svoje ustavne obaveze.