Teško nositi je mini (suknju)

ANIMANIMA U ČAČKU
Desetog septembra, ispod francusko-švajcarske granice, u institutu CERN, blizu Ženeve, pušten je u pogon Sudarač velikih hadrona, najveći svetski kompleks i energetski najmoćniji akcelerator čestica, čiji je zadatak da sudara suprotstavljene snopove protona visokog nivoa kinetičke energije. Osam hiljada naučnika je uvereno da će ovo sudaranje uspeti, ni manje ni više, da simulira božiji posao, Veliki prasak (stvaranja Svemira), i onako usput, pohvata neke odbegle hipotetične čestice, čije postojanje fizika samo predviđa.

Istog dana u Čačku počela je Animanima, druga „epizoda” međunarodnog festivala animacije. Zahvaljujući pre svega naporima i generalnom usmerenju koje su mu dali umetnički (Dinko Tucaković), izvršni (Milen Alempijević) i generalni (Dragojlo Jerotijević) direktori, ova manifestacija je pretvorena u svojevrsni tour de force, „sudarač čestica” verovatno najboljeg što svetski „crtani film” sada može da nam ponudi.

Kao što već shvatate, oba „kompleksa” sjedinjuju sumnje/bojazni u smisao projekta, s jedne strane, i nada u ishod, s druge strane. Za razliku od CERN-a, čiji je eksperiment podzeman i obavijen velom tajne, Animanima, kompletan svoj „aparat” (organizacija, kvalitet projekcije u specijalno, za ovu priliku renoviranoj dvorani Doma kulture, odziv svetskih animatora i publike…) i sve svoje „partikule” (animirana dela) izlaže nemilosrdnom oku javnosti.

Kao jedan od selektora ovog festivala, čiji je zadatak bio da broj animiranih „čestica” svedem sa 200 na 70, odgovorno tvrdim: Jao nemilosrdnom oku! Čačanski presek svetske animacije brižljivo je sastavljen od kratkih, efektnih komada velike „specifične težine”, svedenih gotovo na gustinu crne rupe, koji usisavaju pažnju, zahtevaju totalnu koncentraciju i nameću naknadnu refleksiju. Redefinisanje animiranog filma se nameće: radi se o veoma koncentrovanoj, minucioznoj metafori u prahu, koja se razmućuje našom sopstvenom krvlju, osećanjem, mišlju… I često je pogubna po naše raspoloženje. A svako minuciozno delo, nalik na muzičko-romantičarski kapričo, briljantnu baroknu tokatu, ruski gopak, ili „đavolji triler” – svako minuciozno animirano delo je kao mini-suknja na ženi: otkriva sve. Najjasnije moguće potcrtava lepotu, proporcije, seksepil, ali i najnemilosrdnije karikira nesklad i najmanje deformitete, ironiše i vređa dostojanstvo kako „nosioca”, tako i posmatrača.

Tako nam je ovogodišnja Animanima predstavila jedno tužno, melanholično, jesenje lice svetske animacije. I sve tri glavne nagrade, žiri u sastavu Janes Hendriks, Južna Afrika, Martin Vandas, Češka, i Danko Ješić, Srbija, dodelio je takvim filmovima: prva, Kuća od kockica, Kunija Katoa iz Japana, i treća, SKHIZEIN Žeremija Klapena iz Francuske su destilovana tuga mirenja sa tihom propašću sveta, dok je druga Seoski doktor Franca Kafke Kodžija Jamamure, još povrh svega i kafkijanski morbidan, ali na mučno japanski način.

Predstavljanje relativno novih animacija u kinematografiji, kao što su portugalska, letonska i litvanska dosledno je sivo a i mučno u raspoloženju, čak i ako se ne radi o vrhunskim ostvarenjima, ali pokazuje da je duh vremena u autorima sa ovih podneblja, u crtanom filmu, pronašao sjajno izražajno sredstvo.

Zapadni favoriti kao SAD, Velika Britanija, Francuska, Kanada, itd., kao da su malo umorni i, dosledno, turobni, sa izuzetkom Bila Plimtona (Hot Dog, specijalno priznanje žirija za najbolju animaciju), koji je i dalje karikaturalno i gotovo stripovski smešan, na američki način. Jedini zaista rasterećeno smešan film KJFG br. 5 (priznanje žirija za najduhovitiji film festivala) pripada Mađaru Alekseju Aleksejevu, a njegov zemljak Geza M. Tot je pokazao nove vrhunce muzičkih istraživanja animacije u ERGO (specijalno priznanje žirija za najbolji zvuk).

Treba posebno istaći dva istorijska ciklusa crtanog filma u okviru festivala, brazilskog (Savremena brazilska animacija)i francuskog (Od praksinoskopa do celuloida, 1892–1948) – bez obzira da li se radi o samim prapočecima kinematografije uopšte (crtani film je predak filma!), ili o remek-delima ili eksperimentalnim, avangardnim „celuloidima” iz 40-ih godina 20. veka, linearne, analogne ili digitalne animacije, nema sumnje da se njene ideje kreću/ponavljaju u ciklusima, dakle, samo se reinkarniraju u novim tehnologijama.

Lekciju iz ovakve istorije estetike dao je, na žalost nedovoljno pohvaljeni, Rastko Ćirić, u svom Fantasmagorie 2008, pionirskom 3D digitalnom eksperimentu sa 100 godina starim, istoimenim crtanim filmom Emila Kola. Da budućnost i moguća grandioznost animacije ne mora ležati nužno u compositingu i „alatima” kompjuterskih programa za animiranje (koji mogu izazvati zamor i prezasićenje u kreaciji) objasnio je neshvaćeni Muto, remek-delo italijanskog animatora Blua, koji, uz pomoć stop-kadra svoje digi-kamere, animira fresko-grafite, grandioznog zamaha, mukotrpno slikane po zidovima i fasadama stvarnih ulica i zaboravljenih dvorišta.

Najzad, jedna od budućih opomena Animanime upućena je nama samima:

da nije bilo Rastka Ćirića, pomislili bismo da su Srbi zaboravili kako se crta crtani film; da nije bilo izložbe ilustracija i strip tabli (kao prateće manifestacije) Ivice Stevanovića, pomislili bismo da su Srbi zaboravili kako se crta – tačka.

Animanima jeste svojevrsni akcelerator naše kulture (animacije), ali i naša mini-suknja. A u Čačku nam ona sve bolje stoji.