Zakon ili rad?

U zemlji gde je smisao života rad i gde je sve podređeno radu, moja ćerka je zamalo bila izbačena iz škole zato što je bila preterano vredna. Una ima 18 godina i u poslednjem je razredu srednje škole.U martu mesecu sledeće godine će maturirati. Od početka avgusta je počela da radi subotom i nedeljom kao kasirka u prodavnici da bi dopunila džeparac i uštedela sebi za budućnost.

Ovde je zakonom regulisan rad osobama starijim od 16 godina. U Japanu mnoge škole (a i Unina spada u istu grupu) po školskom statutu ne dozvoljavaju đacima da rade, pod uslovom da nisu prethodno dobili dozvolu od direktora škole, što je skoro neizvodljivo.

Praksa je daleko drugačija od propisanog zakona. Đaci rade preko vikenda, a profesori zažmure ili se prave da ne prepoznaju učenike ako ih zateknu na radnom mestu. Una nije predugo bila te sreće. U prodavnicu u kojoj je radila je došla vrlo stroga profesorka iz njene škole čiji je nadimak među đacima ''školska policajka''. Na licu mesta je počela da se izdire na Unu, da je grdi i da joj preti izbacivanjem iz škole zbog nepoštovanja školskog statuta. Sledeći dan je usledila specijalna ''mentalna'' vaspitna mera od strane razrednog starešine, zaduženih profesora, pomoćnika i direktora škole. Nekoliko sati je provela u sobi sa dva profesora koji su je unakrst ispitivali o svemu i svačemu što i nema previše veze sa njenim radom. Istovremeno su i mene nazvali i održali mi ''kraće predavanje'' jer su čuli od Une da smo je suprug i ja podržavali u njenoj radnoj avanturi.

Za sledeći dan nam je zakazan grupni sastanak sa direktorom škole i zaduženim profesorima. Dobili smo tačna uputstva kako da se ponašamo (valjda da ne bismo iznervirali direktora nekim ''nejapanskim'' komentarom). Sve ukupno šest osoba je učestvovalo u seansi ''ispiranja mozga'', svi sa učtivim, ali nepomičnim izrazom lica. Pošto Una nije poštovala školski statut, nije nam ostalo mesta za manevrisanje. Ja sam celu situaciju posmatrala kao predstavu koja mi je pomogla da bolje shvatim neke epizode iz japanske novije istorije.

Delovalo mi je da smo u vojnoj akademiji,a ne u državnoj školi u 21.veku. Posle ceremonije klanjanja i izvinjavanja što mi oduzimaju dragoceno vreme, počelo je višečasovno objašnjavanje. Čitanje školskog statuta (ne samo člana koji se odnosi na rad), objašnjavanje šta bi se moglo desiti ako Una odmah ne bi prestala da radi, a kad smo mi obećali da će odmah prestati sa radom, sledilo je objašnjenje na koji način će biti kažnjena.

Zabranili su joj da tri dana ide u školu i dali joj tonu domaćih zadataka da uradi i da piše dnevnik na svaki sat vremena kako je provela prethodnih 60 minuta. Naravno, uz moju strogu kontrolu (morala sam da potpisujem svaku njenu izjavu). Uveče je razredni starešina dolazio kod nas kući da kontroliše kako napreduju domaći zadaci. Podrazumeva se da joj je bio zabranjen svaki izlazak napolje i okupljanje sa društvom, a na mene su uticali da joj zabranim slušanje muzike, gledanje televizora, korišćenje kompjutera ili mobilnog telefona.

Posle tri dana smo opet išli u školu na ''poliranje''. Una je morala da napiše izjavu u kojoj se izvinjava školi i obećava da će ubuduće poštovati zakon i propis škole. Seansa ''poliranja'' je trajala nešto kraće, svega sat vremena. Posle završne ture izvinjavanja i klanjanja, neprijatna epizoda je završena s tim što je stavljeno do znanja da će Unino vladanje biti pod prismotrom do završetka škole.

Una je iz svega shvatila koliko su slepa poslušnost i poštovanje zakona i reda ovde važni. Mnogo važniji od rada i truda. Meni su se misli stalno vraćale na reči Ive Andrića da kod svih koji rade u ''drevnim i trulim administracijama, diskrecija se odavno izrodila u bezdušnost, a poslušnost u kukavičluk''.

Jes' da je on mislio na neko drugo vreme i drugo mesto, ali istina je univerzalna.