Evropska unija – cenzorska supersila

Dana 25. avgusta ove godine uspostaviće se do sada malo poznato evropsko zakonodavstvo, koje će imati presudno dejstvo na prirodu javnih komunikacija na internetu. I to ne samo u Evropi već i širom sveta. Od tog dana sve velike društvene platforme moraće da poštuju Zakon o digitalnim uslugama Evropske unije (The European Union’s Digital Services Act, skraćeno DSA). Među brojnim odredbama nalazi se i ona koja sve vrlo velike digitalne (internet) platforme (Very Large Online Platforms, skraćeno VLOP) obavezuje da ekspresno uklone protivzakonit sadržaj, govor mržnje i tzv. dezinformacije. U protivnom im prete kazne u visini i do šest odsto od njihovih svetskih prihoda. A to, u slučaju VLOP organizacija, može da znači stotine miliona pa i milijardi evra u kaznama.

Do sada je Evropska komisija sastavila listu od 19 VLOP organizacija, kao i dve pretraživačke platforme na koje će novi zakon odmah biti primenjen. A to su Alibaba Ali-ekspres, Amazon stor, Epl ep stor, Buking, Fejsbuk, Gugl plej, Gugl maps, Gugl šoping, Instagram, Linkdin, Pinterest, Snepčet, Tiktok, Tviter, Vikipedija, Jutjub i Zalando. Vrlo veliki pretraživači na listi EU komisije su Bing i Gugl srč. Nije teško primetiti da smo, manje-više svi na planeti, obuhvaćeni ovim spiskom i da će, od 25. avgusta, cenzura „neprikladnih” sadržaja na internetu biti zakonom uspostavljena. Naravno, Mark Zakerberg je već najavio da će zaposliti hiljadu novih cenzora i da će njegovo preduzeće Meta u potpunosti da se uskladi s normativima novog evropskog zakona.

Ko određuje šta je dezinformacija

Dakle, radi se o težnji Evropske komisije da čvrsto reguliše dezinformacije plasirane putem interneta. Tri posebno istaknute kategorije pokazuju šta je od prioritetne važnosti da se reguliše, odnosno cenzuriše. Te tri kategorije su: „medicinske dezinformacije”, i to naročito u kontekstu pandemije kovida 19. Zatim, „društvene ili civilne dezinformacije”, posebno u vezi s temama koje se tiču legitimnosti izbornih procesa, odnosno glasanja na izborima. I, pod tri, „krizne dezinformacije”, naročito u kontekstu rata u Ukrajini. Recimo, iako se Tviter, od kad ga je kupio Ilon Mask, pozicionira kao jedina preostala platforma gde je sloboda govora zagarantovana, mnogi korisnici su, nedavno, primili poruku sledeće sadržine: „Niste kvalifikovani da se reklamirate putem Tvitera jer je vaš nalog označen kao emiter ’organskih dezinformacija’.” Odmah se postavilo pitanje zbog čega bi privatna, komercijalna organizacija poželela da odbije da neko kod nje kupuje reklamni prostor. Odgovor je direktan i jednostavan: zbog toga što to zahteva nadolazeća DSA koja, ovakvu praksu, nalaže u sklopu „demonetizacije dezinformacija”.

Ali se postavlja i ključno pitanje: Ko je taj, u sistemu EU, koji će konkretno da odredi šta je to što tvori – dezinformaciju? Logičan odgovor je – to će sigurno biti nezavisni regulator ili sudska instanca koja će da radi u okviru jasnih procedura i parametara i sa što manje sukoba interesa. Ali – Ne! Ispostavlja se da će vrhovni i jedini arbitar, po ovim pitanjima, biti Evropska komisija i to će da radi ne samo u samoj EU već i po drugim jurisdikcijama, širom sveta. Ovo mi se učinilo vrlo neprirodnim i sasvim neprikladnim za liberalnu demokratiju kakvom se EU predstavlja. Odmah sam pozvao svog dobrog druga Džulijana, koji živi u Amsterdamu, i zamolio ga da mi malo bolje objasni kako je do ovoga došlo. Džulijan, vrlo uznemiren pokušajima Brisela i „kolektivnog Zapada” da praktično ukinu stočarstvo u Holandiji, i ne samo u Holandiji već širom Evrope i sveta, ovako je odgovorio: Evropska komisija je posebno opasna, birokratskim mehanizmima uspostavljena mašinerija, gladna vlasti, prepuna konflikata i korupcije. To je institucija koja dinamitom razara ekonomsku budućnost Evrope. I to kroz beskonačne sankcije Rusiji koje se, sve do jedne, vraćaju kao bumerang i tuku evropski standard, uništavaju evropski način života. To je institucija čija je čelnica, Ursula fon der Lajen, u centru skandala i sudskog spora koji je protiv nje pokrenuo, ni manje ni više, nego Njujork tajms, a u vezi sa tajnim SMS-ovima koje je der Lajenova izmenjivala sa čelnicima Fajzera, oko kupovine milijardu i osamsto miliona doza antikovid vakcine ove kompanije! Dakle, jedan od najvećih korupcionaških skandala u 64 godine postojanja EU. Vera Jaurova, potpredsednica Evropske komisije, za vrednosti i transparentnost izjavila je da niko u aparatu Brisela nije mogao da uđe u trag dotičnim SMS-ovima, ali je zato istakla da Evropsku uniju, u 2024, očekuju sveopšti izbori i da je, s tim u vezi, izuzetno važno da se DSA dosledno sprovodi. Pogotovo imajući u vidu očekivani napad Rusije kroz ogromnu količinu predizbornih dezinformacija. Čak i organizacija Electronic Frontier Foundation, kaže Džulijan, koja u mnogome podržava DSA, upozorava da ovim zakonom EK postaje i tužitelj i sudija kome su data neposredna prava da otkrije sve, pa i anonimne glasove i ukloni navodno nezakonit sadržaj sa interneta. Jer platforme će biti zakonom obavezne da tako obeležen sadržaj i ukidaju. Znači to je ozbiljna pretnja, od strane Evropske komisije, za samu suštinu onoga na čemu, teoretski, počivaju liberalne demokratije, pa i sama EU, a to je sloboda govora i sloboda razmene mišljenja. Dakle, Džulijan je bio jasan, direktan i ljut.

Pošto se slične težnje ka cenzuri interneta i svih mas-medija snažno iskazuju i u Americi, gde trenutna vlast vrši ogromne pritiske na velike platforme da cenzurišu, ili bar cinkare državi svoje korisnike, prisetio sam se čuvenog Prvog amandmana američkog Ustava, koji kaže: „Svima je zagarantovano pravo na slobodu govora, okupljanja i udruživanja s drugima. Ova prava su temelj našeg (američkog) sistema demokratske vladavine.” Onda sam se prisetio da je i Vrhovni sud Amerike ovako sudio: „Sloboda izražavanja je matriks, neizostavni uslov za postojanje skoro svih drugih oblika slobode.” Međutim, u Americi sve se to može promeniti nagore ako se tamo donese zakon, poznat kao Restrict act, koga Met Taibi naziva spiskom želja transatlantskih elita, gde je glavna i ultimativna želja sledeća: „Državni režimi žele apsolutni, potpuni i kompletni pristup svim podacima koji su u posedu internet platformi.” Znači elite žele da uređuju i dorađuju sadržaje u štampi, u medijima i na internetu, kako bi ih upodobili zacrtanoj, generalnoj liniji, koja se odražava u gore pomenute tri vrste borbe protiv dezinformacija.

Džungla i bašta

Prateći šta je EU poslednjih godina sve radila na polju regulacije medija, interneta, slobode govora, borbe protiv dezinformacija, zaštite ličnih podataka, onemogućavanja kriptovanih komunikacija, dolazim do zaključka da, uz najnoviji DSA zakon, EU postaje globalna regulatorna supersila. EU može da diktira kako će se koje preduzeće ponašati na evropskom tržištu – drugom po veličini na svetu. Kao posledica ovakve pozicije vrlo stroga regulatorna EU pravila često postaju usvojena i na drugim svetskim tržištima. A to je postalo poznato kao Briselski efekat. Recimo, General Data Regulation, iz 2018. godine, postao je svetski standard u regulaciji ličnih podataka. Ili nedavna odluka Svetske zdravstvene organizacije da EU pasoš za vakcine prihvati kao svetski standard. Tako je i britanski Dom lordova pred glasanjem da usvoji zakon po kome će centralni regulator OFCOM imati nalog da obaveže sve pružaoce komunikacijskih usluga putem četa, SMS-ova i drugih medija, da vrše monitoring i cenzuru sadržaja pre nego što se sadržaj i objavi.

I posle svega ovoga ukazuje se tamna i ironična situacija. S jedne strane, često opravdanje za vrlo agresivna delovanja tzv. kolektivnog Zapada prema „ostatku sveta”, koji Đuzep Borelj naziva – džungla, jeste da tim ponašanjem Zapad suzbija klizanje sveta ka autokratijama kakve su Kina, Rusija, Iran, koje silovito ekonomski zahvataju ono što je bilo pod tapijom Zapada. S druge strane, na domaćem terenu, koji Borel naziva – bašta, kolektivni Zapad sve brže klizi ka orvelijanskom ustrojstvu sveopšteg digitalnog nadgledanja, cenzure i totalne kontrole.

A mi, mali, u vrtlogu centripetalnih sila o regulaciji medija i interneta na način koji će da bude od koristi za celo stanovništvo kao da ne znamo ili, još gore, ne želimo da uradimo – ništa. A to je ne samo ironično već i veoma štetno. Jer je upravo neregulisano dejstvo suprotstavljenih medijskih grupa i sistema dovelo do dramatičnog rascepa u našem društvu. Jasno je da mi medijskim i kulturnim sukobima i ratovima, u kojima je sve dopušteno, lažno se pozivajući da se sve to odvija harmonizovano sa evropskim standardima, zapravo predstavljamo žarište u kome je povređivanje, samopovređivanje, maltretiranje naroda i izazivanje sukoba preraslo u trajno, u velikoj meri anarhično, stanje. Odavno je prošlo vreme u kome je na sav taj raspad u medijima trebalo da se povuče ručna kočnica. U vidu ozbiljne i korisne regulacije. Ali očigledno je – ne postoji dovoljno trezvena i sposobna strana koja će kočnicu na pravi način i da upotrebi.