Kritičar društvene nepravde i pesnik potlačenih

Povodom 125 godina od rođenja pesnika Federika Garsije Lorke (1898–1936), kod nas su upravo objavljene njegove „Izabrane pesme” u izdanju Kontrast izdavaštva u prevodu Miodraga Gardića. Izbor je priredio i prevod redigovao profesor Radivoje Konstantinović, koji je i autor pogovora.

– Ove godine svečano se obeležava sto dvadeset pet godina od rođenja Federika Garsije Lorke, jednog od najvećih pisaca druge polovine 20. stoleća. Prošlo je osamdeset sedam godina od njegove prerane smrti, a njegova poezija i pozorišni komadi i dalje su među najpopularnijima ne samo u Španiji već i u svetu. Lorka je veliki pisac, pravi klasik, koji će uvek imati svoje čitaoce. Kritičar društvene nepravde i pesnik potlačenih, Lorka je poginuo kao borac za slobodu – kaže profesor Konstantinović za naš list.

Prema njegovim rečima, razlozi Lorkine velike popularnosti su pre svega izuzetna lepota i neposrednost njegove poezije koja dopire do svakog čitaoca, ali i njegova tragična smrt: pesnika su streljali pobunjeni Frankovi fašisti jer je bio napredan intelektualac i jedan od organizatora velike kulturne akcije republikanske vlade čiji je cilj bio da se umetnost približi narodu, da glumci, pesnici i muzičari idu u fabričke hale i zabačena sela i upoznaju radnike i seljake sa remek-delima španske kulturne baštine.

Frankov režim stavio je opštu zabranu na Lorkina dela, koja je ukinuta tek 1953. No, tek nakon Frankove smrti, o životu i smrti Garsije Lorke moglo se otvoreno razgovarati u Španiji, a njegova zaostavština se u ovoj zemlji smatra nacionalnim kulturnim blagom.

Ovaj svestrano obdaren umetnik: muzičar, slikar, glumac ali iznad svega pesnik, koji je uz Migela de Servantesa, autora „Don Kihota” najpoznatiji i najviše prevođen španski pisac u svetu, bio je pripadnik čuvene „generacije 1927”, grupe koju su činili uglavnom pesnici koji su u špansku književnost uveli načela evropskih pokreta (poput simbolizma, futurizma i nadrealizma). Prema rečima profesora Konstantinovića, Lorka je uspeo da stekne širu čitalačku publiku nego bilo koji od njegovih prijatelja pesnika, pišući poeziju velikog raspona u kojoj će uživati i neuki i učeni.

„On je uspeo da u svoje pesničko delo ugradi najrazličitije uticaje a da ono sačuva svoje jedinstvo i svežinu neposrednog doživljaja. Narodna pesma i tradicionalni romansero, barok i klasicizam, sve do avangardnih pesničkih pokreta omogućili su velikom Andalužaninu da načini jedinstvenu pesničku tvorevinu. Po rečima pesnika Pedra Salimasa, Lorka je ponovo pronašao špansku poeziju”, objašnjava Konstantinović u pogovoru pomenute knjige.

Sin učiteljice i imućnog zemljoposednika, Lorka je rođen u malom mestu Fuente Vakerosu u blizini Granade. U Granadi studira književnost i pravo, a 1919. odlazi u Madrid, gde se u studentskom domu druži sa Salvadorom Dalijem, Luisom Bunjuelom. Već 1918. godine objavljuje svoju prvu knjigu „Utisci i predeli”, a 1921. prvu zbirku pesama „Knjiga pesama”. Sve do svoje prerane smrti ne zanemaruje ni svoje dve velike ljubavi – muziku i slikarstvo. Muziku je učio od čuvenog Manuela de Falje, a sam je skupljao i harmonizovao narodne napeve. To je u njegovo pesničko i dramsko delo unelo snažnu muzikalnost i pomoglo mu da formira originalni pesnički izraz. Pozorište je smatrao „najjačim i najkorisnijim oružjem u podizanju zemlje i barometrom, što pokazuje njenu veličinu i pad”, a njegove najznačajnije drame su „Krvava svadba” i „Dom Bernarde Albe”.

Profesor Konstantinović piše da savremenici Lorku opisuju kao čoveka izuzetne inteligencije i obrazovanja, duhovitog sagovornika, i pouzdanog prijatelja, punog oduševljenja i životne radosti, ali i melanholika sklonog depresiji i opsednutog smrću. U periodu između 1926. i 1929. godine pesnik prolazi kroz duboku društvenu krizu. Godine 1929. odlazi u Njujork, a njegov boravak u Americi je rezultirao potresnom zbirkom „Pesnik u Njujorku”. Lorka je među prvim pesnicima avangarde osetio razornu snagu i nehumanost mehanizacije i potrošačkog društva koje je ona proizvodila.

Zatim odlazi na Kubu odakle se naredne godine vraća u Španiju i osniva putujuće pozorište „La Baraka”, njegova „Krvava svadba” doživljava pravi trijumf i Lorka ulazi u period svoje najintenzivnije staralačke aktivnosti: mnogo piše, drži javna predavanja, organizuje koncerte tradicionalnih pesama i igara, recituje svoju poeziju... Putuje u Argentinu i Urugvaj, gde publika sa oduševljenjem pozdravlja njegovu „Čudesnu obućarku”.

„Lorka postaje poznat i veoma cenjen pesnik i dramski pisac i van granica Španije, ali njegov uspon će prekinuti tragični događaji: posle pobede Narodnog fronta, ne mireći se sa porazom monarhista, general Franko organizuje vojnu pobunu koja će dovesti do krvavog trogodišnjeg građanskog rata u kome će izgubiti život i najomiljeniji pesnik Španije Federiko Garsija Lorka. Jedne avgustovske noći 1936. godine, kada je pesnik otišao u Granadu da bi sa porodicom i prijateljima proslavio svoj imendan, odveli su ga Frankovi žandarmi i streljali u jednoj jaruzi u blizini grada. Ne zna se gde je grob pesnika koji je u jednoj pesmi poželeo da bude sahranjen sa svojom gitarom, ali ovo mučko ubistvo izazvalo je gnušanje međunarodne javnosti. Frankov diktatorski režim nije uspeo do same svoje propasti da skine ljagu koju mu je nanela pesnikova smrt”, piše Radivoje Konstantinović u pogovoru knjige „Izabrane pesme” i naglašava da pišući jednu od svojih najlepših pesama „Plač za Ignasijom Sančesom Mehijasom”, u kojoj je ožalio pogibiju svog prijatelja, slavnog toreadora, Lorka kao da je naslućivao i sopstvenu smrt.