O nagradama ovde i sada

U intervjuu „Politici” od 8. septembra g. M. Kapor iznosi neobičan podatak da je Srbija zemlja sa najviše književnih nagrada prema broju stanovnika u Evropi. Još jedan srpski paradoks!... Iz drugog izvora saznao sam da broj nagrada prelazi tri stotine, te da o njima odlučuje svega petnaestak ljudi.

Nikako da se pomirim s tim – ali kako je krenulo, moraću – što su neke knjige nagrađene, dok neke druge nisu. Verovatno stoga što sam razloge nagrađivanja uporno tražio u samim knjigama, a ne u ljudima koji su sudili o njima, i u vladajućoj klimi u društvu u celini. U stvari, put ka odgovoru vodi preko pitanja: Da li oni koji odluke donose nagrađuju dela ili autore? Oni će, naravno, odgovoriti da nagrađuju dela, ali kad se pogledaju rezultati, ispada obrnuto: nagrađuju se autori, a često se unapred zna i kome će nagrada pripasti. No svejedno, i dalje sam se uporno pitao kako sudije nerealne odluke ne postiđuju kad ostanu nasamo sa sobom, jer ne verujem da ne znaju šta rade, imajući u vidu da Tolstoj nije dobio Nobelovu nagradu, Vladan Desnica NIN-ovu – da ne idem dalje, primera ima premnogo. (Prelistajte, uostalom, spiskove od Stokholma do Šapca, pronjuškajte okolo, i videćete: što je nagrada važnija, mrak oko nje je gušći.)

Kakva je razlika između nagrađivanja dela i nagrađivanja autora? Velika i sasvim prozaična. Da bi delo dobilo nagradu, ono mora biti vredno i dobro napisano, što je mnogo važnije od toga ko stoji iza njega – Crnjanski ili neki Simeun iz Potkraja, koji nikad nije gostovao na TV niti je popio piće ni sa jednim od članova žirija. Važnije jeste, načelno gledano, ali pobogu ko od takvog Simeuna može imati koristi. I lekari stiču ugled na lečenju već uglednih pacijenata. Više će koristi doneti popravka zuba g. Miškovića, recimo, nego spasavanje života Miće jorgandžije. Dakle, prilikom nagrađivanja autora, stvari stoje gotovo obrnuto – poželjno je da autor bude poznat pre dodele nagrade.

Po nekoj naivnoj i uprošćenoj predstavi, nagrade bi trebalo da budu potvrda vrednosti dela. Kad tako biva, one su dobrodošle, jer je svakom autoru stalo da njegovo delo bude prihvaćeno i potvrđeno u javnosti, pogotovo od eksperata koji bitno utiču na to. (Stendal je otišao dalje od ovog kad je rekao da su umetnici veoma slabi prema priznanjima, odličjima i titulama, a nevolja je u tome što se ta slabost veoma štetno reflektuje na njihova ostvarenja budući da povlači za sobom ugađanje vladajućem ukusu, robovanje klišeima, pa i udvaranje kritici i njenim žrecima. Stoga bi bilo dobro kad bi se svi umetnici rađali kao bogati ljudi, jer bi im to omogućilo onaj stepen nezavisnosti i lične slobode koji toliko pogoduje prirodi njihovog posla.) U protivnom, nagrade mogu delovati destimulativno kao i drugi vidovi nepravde. No, kako već nagovestih, ne smemo zaboraviti da nagrade dodeljuje grupica ljudi, a čovek ne mora doneti pravednu odluku ni kad zna šta je pravedno. Može, naravno, ali ne mora... Ima tu sijaset vanknjiževnih činilaca o kojima se, gotovo po pravilu, ćuti. A ni svi kandidati, razume se, nisu jednako spretni, niti upućeni u tehnologiju nagrađivanja, u njenu pajtaško-mafijašku pozadinu. Oni koji su dobro usmereni ne zovu za kumove drugare s kojima su nekad igrali klisa ili cica-mice... Sve je to obavezni deo našeg podaničkog prtljaga, ali se bar ponekad može prilikom suđenja i presuđivanja napraviti mali iskorak u stranu i ne pozlaćivati ono što ne „drži vodu ni dok majstori odu”.

U „Politici” od 30. marta 2005. Dobrilo Nenadić na pitanje novinara šta misli o odnosu politike i književnosti danas i ovde, rekao je nešto što smatram nepobitnim. Pošto je precizno konstatovao kako je bilo vo vremja ono, u Brozovoj diktaturi, zaključio je: „Sada pak u slobodi i demokratiji nema zatvora za štamparske nepodopštine, ali ćeš zato potonuti u ledenu gluvoću. Ako nisi po volji diktatorima mode koji propisuju šta je in, a šta of, pozdravi se sa nagradama, kritikama i prikazima u medijima, tvoja će knjiga biti okružena tišinom i mrakom kao da je potonula na dno okeana”. Dodajem: Onaj ko se smatra oštećenim, ne sme ni da zucne, jer će ga odmah svrstati u pristalice uveliko proskribovane teorije zavere. Teorija zavere je doista jedan ideološki apsurd, ali stvarne zavere dobro funkcionišu. Naprotiv, vrlo dobro funkcionišu. I, kako reče K. Poper, „jedina nezgoda s teorijom zavere je ta što podstiče stvarne zavere”.

Ostaje nam da i dalje verujemo da je bolje nagradu zaslužiti a ne dobiti je, no obrnuto. Ali ovim pozivom na veru uvodi se u igru vreme buduće, s nadom da će biti bolje, a pojam budućnosti, u svetu u kom živimo jedni pored drugih, gotovo je ispražnjen. Sve je sadržano u danas.

(Nacionalna penzija je instalirana kao najprofitabilnija nagrada. Nije šala, para je to! A sahrana u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu dođe mu kao objedinjujuća, sintetička nagrada – kao kruna svega! Nezgoda s tom velikom posmrtnom preporukom leži u tome što je prati populistička tendencija. Najpre je dotična aleja ponela laskavu reputaciju – Aleja velikana! Prostora je, pokazalo se, bilo premnogo, a velikana malo, pa je lokacija preimenovana u Aleju zaslužnih građana, a to ime i danas nosi. Preimenovanjem je, bez sumnje, postignuto da se prostor maksimalno iskoristi. Ali sad je nova nevolja na pomolu: uskoro, tamo neće biti ni stope slobodne zemlje, a među građanima koji umiru „kad moraju i kad neće”, zaslužnih je sve više. Moraće će se naći neko rešenje.)

Književnik