Redovni politički saobraćaj

Politika je poput saobraćaja – ako je regulisana preciznim pravilima i procedurama može biti od koristi društvu i običnim ljudima, a ako se odvija stihijski može biti opasna kako za one koji je „voze” tako i za „slučajne prolaznike”. Na svakom društvu je da se opredeli kakav model političkog saobraćaja mu odgovara – da li onaj stihijski ili onaj institucionalizovan i uređen.

Od konstituisanja moderne srpske države imali smo primere i institucionalnog javašluka i institucionalne odgovornosti, zavisno od različitih vladara i njihovih stilova, pa čak ni posle favorizovanih petooktobarskih promena nije išlo lako sa uvođenjem reda u oblast političkog, ekonomskog i društvenog života. Tome je značajno doprinosila činjenica što je jedna od najvećih stranaka u Srbiji – Srpska radikalna stranka – bila izrazito neprijateljski raspoložena prema čitavom petooktobarskom poretku, mada je sasvim uredno učestvovala u njegovim političkim procesima i procedurama, no jasno stavljajući do znanja javnosti da će, ukoliko se legalno domogne vlasti, petooktobarski poredak promeniti i srušiti, menjajući strateške pravce političkog delovanja u odnosu na prethodnu vlast. Tako se sam petooktobarski poredak klimao, ostavljajući utisak konfuznog „interregnuma”, za koji se, poput nekadašnje nemačke Vajmarske republike, moglo očekivati da će pre ili kasnije popustiti pred naletom političkih ekstremista. No najnovijom podelom u Srpskoj radikalnoj stranci okolnosti su se promenile, poredak se stabilizovao i ukazala se mogućnost da se u Srbiji uspostavi „redovni politički saobraćaj”, baš poput onog u ostalim evropskim zemljama.

Naime, politički saobraćaj u većini evropskih zemalja počiva na institucionalnom partnerstvu između umerene levice (tj. levog centra oličenog u savremenoj socijaldemokratiji) i umerene desnice (tj. desnog centra oličenog u savremenim demohrišćanskim i konzervativnim partijama), pri čemu su klasična revolucionarna levica i klasična ekstremna desnica na marginama političkog života, ne uspevajući da značajnije animiraju glasače. Tako u Britaniji imamo laburiste i konzervativce, u Nemačkoj socijaldemokrate i demohrišćane, u Francuskoj socijaliste i degoliste, kao oličenja umerene levice i umerene desnice (tj. levog i desnog centra), koje se ne spore oko suštinskih pitanja samog političkog poretka, kao ni oko strateških pravaca njegovog razvoja, već samo unutar istog poretka ističu različite zahteve – levi centar zahtev za više socijalne solidarnosti, desni centar zahtev za više poštovanja tradicije i običajnosti.

Za razliku od toga, u Srbiji smo sve donedavno imali situaciju da prostori levog i desnog centra tj. umerene levice i desnice nisu stabilizovani budući da je najbrojnija politička grupacija, Srpska radikalna stranka, mešajući u sebi motive ekstremne desnice i ekstremne levice, predstavljala političkog mutanta koji je u sebe mogao da usisa čitav sistem dajući svemu ekstremni ton. No, s najnovijim formiranjem dva krila radikala, Srbiji se pružila šansa da se u njoj stabilizuju prostori levog i desnog centra, a da, baš kao u ostalim evropskim državama, na marginu odu grupacije sa ekstremnim predznakom.

Ukoliko se Demokratska stranka, posle višegodišnjeg lutanja, ugnezdila na levom centru pokušavajući da razvije ideju moderne socijaldemokratije (mada je ova stranka toliko heterogena da u njoj ima i čistih liberala, pa čak i konzervativaca), utoliko se Nikolićevom krilu radikala, ili grupaciji pod nazivom „Napred, Srbijo”, pruža prilika da se, nakon raskida sa Šešeljevim radikalima, stacionira na desnom centru i da stabilizuju taj deo političkog prostora.

Upravo je na desnom centru naše političke scene velika praznina, nakon što je Koštuničin DSS doživeo politički nokdaun, dok su Draškovićev SPO i ostale grupacije koje gravitiraju desnom centru odavno izvan prave snage.

Zapravo uspeh Nikolićevih „naprednjaka” zavisiće upravo od sposobnosti da stabilizuju prostor desnog centra i da ponude neku novu ideju u odnosu na Šešeljeve radikale, upravo ideju svetu prihvatljive savremene konzervativne stranke, čime bi sam Šešelj bio sveden na srpskog Lepena koji prelazi cenzus, ali koji ipak ne učestvuje u glavnim političkim tokovima. Ukoliko jasno uobliče svoju političku ideju, upravo u pravcu desnog centra, Nikolićevi „naprednjaci” će biti 2:1 u odnosu na Šešeljeve radikale, što im obezbeđuje najmanje 15 odsto (čak do 20) biračkog tela, što nije mali početni politički kapital.

Konačno, nakon svega toga Srbija bi imala stabilizovan politički prostor, gde bi na jednom polu imali stabilan i jak levi centar oličen u DS-u i reformisanom SPS-u, na drugom polu jak i stabilan desni centar oličen u „Napred, Srbijo” (a dobro bi bilo i da se DSS orijentiše ka desnom centru, a ne ka Šešeljevoj ekstremnoj desnici), dok bi između ova dva pola bio klasičan (neo)liberalni centar oličen u LDP-u i G17 plus.

Tako bi politički prostor u Srbiji nakon mnogo godina, još od vremena starih srpskih naprednjaka, liberala, radikala i demokrata, počeo pokazivati strukturu sličnu političkim prostorima u većini evropskih država. Konačno, bio bi to redovni politički saobraćaj, u kome bi levi, desni i klasični centar vozili po istome putu i uvažavajući ista pravila, a različiti bi bili samo brzina i smer, jer ipak je apsurdno očekivati da u jednom demokratskom društvu svi voze istom brzinom i u istome smeru.

Naučni saradnik u Institutu 
društvenih nauka u Beogradu