Rat se nije mogao izbeći

„Pošto kraljevska srpska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na notu koju je predao austrougarski poslanik u Beogradu 23. jula 1914. godine, carsko-kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da zadovoljenje svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružanoj sili. Austrougarska smatra dakle da se od ovoga trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom.” Ovako je glasio telegram objavljen na prvoj strani „Politike” u utorak, 28. jula 1914. godine, kojim je Austrougarska objavila rat Srbiji.

Bilo je to prvi put u istoriji da je jedna zemlja drugoj objavila rat telegramom, koji su svi mogli pročitati. Austrougarski monitori (ratni brodovi) su još istog dana uveče, navodno kao odgovor na to što je srpska vojska digla u vazduh stari železnički most preko Save, bombardovali Beograd, a posebno teško su stradali delovi grada okrenuti prema obali. Tako je, pre tačno 109 godina, mesec dana posle Sarajevskog atentata počeo Prvi svetski rat, najveći i najsuroviji oružani sukob koji je svet do tada video. Mada nije „okrugla” godišnjica, valja se podsetiti kako je ovaj događaj počeo. Tim pre što je u njemu, od svih evropskih zemalja, Srbija procentualno najviše stradala. I što su i danas prilike u svetu takve da ne ulivaju baš mnogo osnova za optimizam...

Povod za početak Prvog svetskog rata bio je Sarajevski atentat, ali je plan za napad na Srbiju skovan mnogo ranije.

Pravi uzrok rata nije bilo ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koje je na Vidovdan, 28. juna 1914. u Sarajevu počinio Gavrilo Princip, pripadnik organizacije „Mlada Bosna”, već težnja Centralnih sila za novom podelom sveta. Nemačka, koja je početkom 20. veka ekonomski i vojno veoma ojačala, ali nije imala kolonije, jer se kasno ujedinila (kad su Britanci i donekle Francuzi već zavladali većim delom sveta) želela je da ih dobije. Austrougarska je želela da se proširi u pravcu juga, jer je to bio jedini način da u „novom svetu” opravda svoje postojanje i spreči slovenske narode da se osamostale. Zato je ovim državama Sarajevski atentat poslužio kao odlična prilika da ove ciljeve postignu. Mada je srpska vlada odmah osudila ubistvo Franca Ferdinanda i izrazila žaljenje zbog tog događaja, Austrougarska je, uz podršku svog severnog suseda optužila Srbiju da je stajala iza Sarajevskog atentata. I odlučila da je zbog toga kazni...

Na zasedanju austrougarske vlade još 7. jula doneta je odluka da se Srbiji uputi depeša sa teško prihvatljivim zahtevima, a sedam dana kasnije – 14. jula, na sastanku u Bad Išliju, kome je prisustvovao i car Franc Jozef odlučeno je da ona bude u formi ultimatuma. Ove aktivnosti pratila je medijska i politička propaganda koja je imala cilj da austrougarsku javnost pripremi za rat. Srbija je predstavljana ne samo kao organizator atentata već i kao stalan izvor sukoba i nestabilnosti čiji opstanak predstavlja direktnu pretnju po Austrougarsku. Određeno protivljenje ulasku u rat sa Srbijom pružala je još samo ugarska vlada u Budimpešti koja je nastupala opreznije od vojnih i političkih krugova u Beču. Konačno kada je dobijena saglasnost od svih političkih faktora, Srbiji je 23. jula upućen ultimatum od deset tačaka, uz zahtev da se na njega odgovori u roku od 48 časova: „Juče popodne oko šest časova austrijski poslanik baron Gizl predao je zastupniku Ministarstva spoljnih poslova gospodinu Pačuu notu austrijske vlade. Predajući notu baron Gizl tražio je da se na nju odgovori u što kraćem roku. Ona traži da se Srbija u roku od 48 časova izjasni pristaje li da ispuni austrougarske zahteve ili ne”, objavila je „Politika” 24. jula (11. jula po julijanskom kalendaru) 1914. godine.

Uslovi koji su od Srbije traženi bili su izuzetno teški, ponižavajući za svaku zemlju koja drži do suvereniteta. Posebno teške bile su tačke pet i šest. U petoj tački se od Srbije tražio pristanak da organi carsko-kraljevske vlade učestvuju pri gušenju pokreta uperenih protiv interesa Austrougarske, a u šestoj da njeni organi na teritoriji Srbije učestvuju u istrazi protiv saučesnika u zaveri koja je dovela do atentata. U ostalim tačkama se tražilo da se prekinu sve aktivnosti i zabrane publikacije koje rade protiv interesa Austrougarske, da se spreči prebacivanje oružja preko srpsko-austrougarske granice, smene političari i činovnici koji javno nastupaju protiv austrougarskih interesa, uhapse major Vojislav Tankosić i državni činovnik Milan Ciganović, koji su označeni kao organizatori atentata, raspusti društvo „Narodna odbrana”... Zbog svega toga Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova, izjavio je „da je to najužasniji dokument koji je u istoriji jedna zemlja drugoj uputila”.

Srpski kralj i vlada našli su se u teškom položaju. Srbiji koja je u Balkanskim ratovima uz velike žrtve ostvarila većinu svojih ciljeva, nije bilo do novog rata, posebno ne protiv države koja je bila mnogo veća i razvijenija. Ali istovremeno nije mogla pristati na poniženje i gubitak suvereniteta. Zato se obratila prijateljskim državama za pomoć.

Ni ostalim zemljama, posebno silama Antante – Velikoj Britaniji, Francuskoj i Rusiji nije bilo do rata, pa su po svaku cenu nastojale da ga spreče. Srpski regent Aleksandar već 23. jula uveče posetio je rusko poslanstvo u Beogradu, tražeći podršku. Savetovana mu je uzdržanost i prihvatanje ultimatuma, uz nadu da će uz međunarodnu arbitražu i pritisak Austrougarska kasnije odustati od nekih ciljeva. I ostale evropske sile, pre svih Francuska predlagale su Srbiji isto. Predstavnici Velike Britanije, Francuske i Rusije pokušali su uticati na Austrougarsku da produži rok Srbiji za davanje odgovora, kao i da bude fleksibilnija u nekim zahtevima, predlagale međunarodnu arbitražu, davanje garancija...

Vladari su se i direktno obraćali jedan drugome, pa je tako ruski car Nikolaj pisao nemačkom caru Vilhelmu: „Apelujem na vas da mi pomognete. Neplemeniti rat je objavljen slaboj zemlji. Uskoro će me preplaviti pritisak da preduzmem krajnje mere, što će dovesti do rata. Da pokušate i izbegnete takvu nesreću, kao što je evropski rat. Molim vas u ime našeg starog prijateljstva da učinite sve što možete da sprečite vaše saveznike da odu predaleko...”

Pravilno procenivši svoju poziciju srpska vlada je na zasedanju koje je trajalo više sati i održano 25. jula popodne sastavila odgovor. On je bio pisan u pomirljivom tonu i suštinski je značio prihvatanje svih uslova, osim onih iz tačaka pet i šest o kojima je ostavljena mogućnost da se, uz međunarodnu arbitražu razgovara. Srbiji su mnogi čestitali na takvom odgovoru. Čak je i baron Aleksandar fon Musulin, autor prvog nacrta ultimatuma, opisao srpski odgovor kao „najbriljantiji primer diplomatske veštine na koji je ikada naišao”.

Verovalo se da je takav odgovor mogao predstavljati izbegavanje rata, ali se naslućivalo da je odluka o njegovom otpočinjanju već doneta. Zato je u Srbiji istog dana kada je poslat odgovor objavljena i odluka regenta Aleksandra o mobilizaciji. „Na predlog našeg Ministarstva vojnog, a po saslušanju našeg Ministarskog saveta na osnovu člana pet Zakona o ustrojstvu vojske, rešili smo i rešavamo da se naša celokupna vojska stavi u mobilno stanje”, objavljeno je u Srpskim novinama, zvaničnom državnom glasilu.

I zaista na odgovor Austrougarske nije se moralo dugo čekati, jer se pokazalo da je odluka o otpočinjanju rata već odavno bila doneta... Nikola Pašić, predsednik vlade, odneo je u austrougarsko poslanstvo odgovor pola sata pre isteka ultimatuma. Poslanik Gizl jedva ga je saslušao i čim je pročitao odgovor rekao je da je on nezadovoljavajući, zbog čega se odnosi između dve zemlje prekidaju. Odmah posle toga seo je u jednu od tri kočije, unapred pripremljene i natovarene dokumentacijom i stvarima i sa savskog pristaništa napustio Beograd. Dva dana kasnije stigao je telegram kojim je Austrougarska objavila rat Srbiji. Već dan kasnije počeo je rat koji će se uskoro rasplamsati po celoj Evropi...