Umetnički govor o istini

Istoričarka umetnosti Bojana Pejić je umetnički direktor ovogodišnjeg 49. Oktobarskog salona u Beogradu čije je otvaranje zakazano za 26. septembar. Izložba „Umetnik – građanin / Umetnica – građanka”, s podnaslovom „Kontekstualne umetničke prakse”, postaviće pitanje: „Da li nam je potrebna umetnost da nam kaže ono što ne želimo da znamo?”

Oktobarski salon je manifestacija koja ukazuje na različite kritičarske, odnosno kustoske pozicije. Koji su Vas motivi opredelili da predstavite umetnost u kontekstu?

Odgovor je jednostavan: ja takvu umetnost pratim, pišem već godinama o umetnicima koji se kritički bave „datom realnošću”, a njih ima i u inostranstvu, u postjugoslovenskim sredinama, a i kod nas. Volim da citiram umetnicu iz Zagreba, Sanju Iveković, koja misli da umetnici nisu obavezni da daju odgovore na postojeće probleme, već su tu da postavljaju pitanja. Mene od sedamdesetih godina interesuje umetnost koja postavlja pitanja – o sebi samoj, o svojim mogućnostima (a i nemogućnostima) u datoj kulturi, o mehanizmima kroz koje umetnost funkcioniše. Kontekstualne umetničke prakse nisu nešto što sam sada smislila specijalno za Beograd. Sakupila sam umetnike koje znam lično, čiju umetnost poštujem najviše zato što mi je ovakva umetnost „otvorila oči” za mnoge stvari o kojima ranije nisam razmišljala.

Da li se umetnici čije ćemo radove videti na Salonu bave pojavama u sopstvenim kulturama i na koji način?

Nije toliko bitno da li se umetnici striktno bave baš sopstvenom kulturom. Kada jedan austrijski umetnik, poput Olivera Reslera, radi kritiku globalizma, on se ne bavi ozbiljnim problemom širim od njegove države. Možda je još bolji primer upravo projekat Sanje Iveković, „Ženska kuća,” koji je ona počela 1988, a koji tematizuje kućno nasilje nad ženama. Projekat se odvijao kao radionica koju umetnica radi sa ženama koje su našle utočište u „sigurnim kućama”, a do sada ih je realizovala u Zagrebu, Luksemburgu, Bankoku, Peći, i sada u Beogradu. Dakle, problem kojim se ona bavi se može prepoznati kao „globalan” ali sve sredine u kojima se nasilje nad ženama (i decom) dešava, i to nezavisno od stepena ekonomskog razvoja u kojem se nalaze, nastoje da ovaj društveni problem bude nevidljiv.

Ono što sam želela da sugerišem izrazom „sopstvena kultura” pre svega se odnosi na kritiku nacionalizma u sopstvenoj a ne tuđoj sredini. Radovi na Salonu koji uspostavljaju ovakvu kritiku a i kritiku religije (tačnije religija) odnose se na procese u „sopstvenoj kući.”

Možemo li očekivati žanrovsku raznolikost radova koji neće imati samo dokumentarni pristup?

Za kontekstualne radove možda bi najprikladniji bio upravo dokumentarni pristup, a danas se on najčešće nalazi u mediju videa. Međutim, pitanje kojim se savremena teorija dokumentarnog filma i videa ozbiljno bavi je da li je dokumentarac zaista najpogodniji da kaže „istinu” o realnosti, ili se pak i kod dokumentarnog videa radi o, fukoovski rečeno, „politici istine.” Drugim rečima, uzeti kameru i snimiti kulturni okoliš ne mora obavezno da znači „čistu istinu” zato što umetnik interveniše već u procesu same produkcije rada, postprodukcije i prezentacije. Možda je dobar primer rad umetnika iz Banjaluke, Mladena Miljanovića, „Služim umetnosti” (2006–2007) u kojem on fotografskom kamerom svaki dan dokumentuje svoj performans u napuštenoj kasarni, koji je trajao 274 dana (onoliko dana koliko je trajao njegov vojni rok). Dokumentaran elemenat je prisutan, ali kada se ove fotografije postave u galerijski prostor, one proizvode efekte na posmatrače koji, sasvim sam sigurna, neće ovu instalaciju napustiti sa osećanjem da su „terorisani” dokumentarnošću.

Iako se već oko tri decenije trudim da pratim savremenu umetnost, uvek sam nanovo fascinirana koje načine umetnici pronalaze da nam saopšte ono što žele. Nemačka umetnica Judit Zigmund, na primer, u svom videu tretira problem trgovanja ženama iz istočne Evrope, koje su primorane da rade kao prostituke na Zapadu. Ceo rad se zasniva na intervjuu koji je umetnica obavila sa jednom takvom ženom, ali je Zigmundova taj dokumentarni snimak „prevela” u žanr „sapunske opere”.

Kako objašnjavate da su sve postkomunističke zemlje, kao što ste jednom izjavili, „alergične” na političku umetnost?

Najviše zato što u ovim sredinama nije došlo do neophodne redefinicije pojma „političko”. Na prvom mestu, pojam političkog se isključivo svodi na značenje „dnevne politike” (i svakodnevnog prepucavanje političkih partija). S druge strane, prema postkomunističkom konsenzusu, put u „raj budućeg kapitalizma” treba da se odvija nekonfliktno, pa nam stoga i nisu potrebni umetnici koji „talasaju” postojeće stanje. U jednom starom tekstu, Marija Todorova piše o sličnom problemu, a to je feminizam. U Bugarskoj (i ne samo njoj) političari su tvrdili, otprilike „da mi prvo stvorimo našu samostalnu državu, a feminizam ćemo imati kasnije”. U savremenim teorijama kulture i umetnosti, koje se oslanjaju na Fukoovu „posthumanističku” misao, „političko” se ne razmatra u klasičnom smislu. Naprotiv, govori se o odnosima moći koji se konstituišu na svakom nivou našeg života, u porodici, u odnosima među polovima, u društvenoj hijerarhiji, u odnosima između dominantne nacionalne kulture i manjih kultura koje ona ne priznaje ili ih potiskuje, i konačno o odnosima moći u umetničkom sistemu kojim caruje tržišna ekonomija.

Najavili ste mnoštvo video radova, fotografija, plakata, teksta... To znači da svaki rad zahteva posvećenost. Nema „protrčavanja” kroz izložbu. Da li je publika spremna na to?

Nisam sigurna da će ovaj Salon zahtevati veću „posvećenost” posmatrača nego oni prethodni. Možda će za njega biti potrebno nešto više vremena, jer izvestan broj video radova se zasniva na narativnoj strukturi, pa je neophodno sesti i odgledati ih. Takav je rad izraelske umetnice Jael Bertane, „Letnji kamp” ili video poljskog umetnika, Artura Zmijevskog, „Oni”. Nemam ništa protiv „protrčavanja kroz izložbu”. To i sama nekad radim. Ali, i za neka dela koja su bila viđena na prethodim salonima, nekom iz publike je trebalo vremena da, na primer, uživa u nekom zen aktu, ili pak nekoj „klasičnijoj” skulpturi. Da li je publika spremna ili ne da posveti vreme jednoj izložbi zavisiće od radova na njoj. Živimo u brzim vremenima, neka umetnost je „brza” i može se uhvatiti na prvu loptu, neka ne.