Pokret moćniji od reči

Ko­re­o­graf­ski par Meg Stju­art (SAD) i Fi­lip Ge­ma­her (Austri­ja) bi­li su pro­te­klih da­na go­sti Be­o­gra­da. Nji­ho­va pred­sta­va „Mo­žda za­u­vek” pre­mi­jer­no je iz­ve­de­na prek­si­noć u Ate­ljeu 212 u okvi­ru glav­nog pro­gra­ma 42. Bi­te­fa. Oni ko­ji ni­su bi­li te sre­će da pri­su­stvu­ju pre­mi­jer­nom iz­vo­đe­nju ovog ple­snog ostva­re­nja mo­gli su na si­noć­njoj re­pri­zi da vi­de sa ka­kvim scen­skim iz­ra­zom su Meg Stju­art i Fi­lip Ge­ma­her ostva­ri­li svoj pr­vi za­jed­nič­ki pro­je­kat, ura­đen u pro­duk­ci­ji tru­pa „De­midžd Guds” (Bel­gi­ja) i „Mem­bling Fiš” (Austri­ja).

Ame­ri­kan­ka Meg Stju­art i Austri­ja­nac Fi­lip Ge­ma­her, tvr­de kri­ti­ča­ri, jed­no­stav­no su mo­ra­li da se sret­nu, i po­red to­ga što svoj scen­ski na­stup gra­de na kon­tra­stu svo­jih po­je­di­nač­nih sti­lo­va. Sa nji­ma smo raz­go­va­ra­li u fo­a­jeu Ate­ljea 212, gde su bi­li okru­že­ni be­o­grad­skim no­vi­na­ri­ma po­sle vi­še­ča­sov­ne pro­be. Da­va­li su krat­ke in­ter­vjue, po stro­go utvr­đe­nom ter­mi­nu jer, ka­ko smo oba­ve­šte­ni, Meg Stju­art i Fi­lip Ge­ma­her i ni­su bi­li ras­po­lo­že­ni za raz­go­vo­re. I to ma­lo in­ter­vjua ko­je su us­pe­li da oba­ve , no­vi­na­ri su ih do­bi­li po­sle vi­še­dnev­nog iš­če­ki­va­nja da im or­ga­ni­za­to­ri 42. Bi­te­fa upri­li­če su­sret sa ovim ko­re­o­graf­skim pa­rom. Tre­ba­lo je bi­ti mno­go str­pljiv.

Ne­žna pla­vu­ša Meg Stju­art i njen ko­le­ga Fi­lip Ge­ma­her ni­su kri­li ra­dost što su go­sti 42. Bi­te­fa, a o svo­joj sa­rad­nji i ra­du na pred­sta­vi „Mo­žda za­u­vek” su pod­vu­kli da je ona re­zul­tat du­gog pro­ce­sa ra­da. I kao što su svoj pro­je­kat ra­di­li za­jed­no, ta­ko su i raz­go­va­ra­li u tan­de­mu.

– Kom­bi­na­ci­ja u na­šoj pred­sta­vi je ja­ko za­ni­mlji­va. Spo­ji­li smo is­ku­stvo Meg Stju­art, njen umet­nič­ki ta­le­nat, sa mo­jim umet­nič­kim is­tra­ži­vač­kim ra­dom ko­ji spro­vo­dim svih ovih go­di­na. U ra­du nam je po­mo­glo sve ono što smo to­kom dru­že­nja ot­kri­va­li jed­no o dru­gom, od­no­sno ukr­šta­nje umet­nič­kih sred­sta­va ko­ja smo ko­ri­sti­li u pret­hod­nom ra­du. Pred­sta­va „Mo­žda za­u­vek” ba­vi se i pi­ta­njem ko­li­ko jed­ni dru­gi­ma ula­zi­mo u ži­vot­ni pro­stor. Ve­li­ka stvar je su­o­či­ti se u ra­du sa ne­kim ko je ta­ko jak, uspe­šan. To je mo­tiv, do­dat­no ubr­za­nje, ka­že Ge­ma­her.

Tru­di­mo se da to­kom pro­ce­sa ra­da, na­do­ve­zu­je se Meg Stju­art, bu­de­mo otvo­re­ni jed­no pre­ma dru­gom i po­de­li­mo je­dan ve­o­ma in­ti­man svet. Is­tra­žu­je­mo ko­je su gra­ni­ce, do­me­ti na­šeg ra­da. To je, ujed­no, i po­la­zna tač­ka od ko­je kre­će na­ša umet­nost. Svi smo na­u­če­ni da ra­di­mo sa­mo­stal­no, da se sa­mi iz­ra­ža­va­mo, a ka­da ra­di­mo u du­e­tu, neo­p­hod­no je bli­že upo­zna­va­nje i ne­ka vr­sta in­tim­no­sti.

Pred­sta­va „Mo­žda za­u­vek” je pr­vi za­jed­nič­ki pro­je­kat ko­re­o­graf­skog tan­de­ma Meg Stju­art i Fi­li­pa Ge­ma­he­ra. To­kom upo­zna­va­nja i za­jed­nič­kog dru­že­nja ra­di­li su ne­ko­li­ko ma­njih pro­je­ka­ta, ali je, pod­vla­če, za ozbilj­ni­ju pred­sta­vu neo­p­hod­no do­ne­ti mno­go kon­kret­nih od­lu­ka, što če­sto i ni­je la­ko.

Na pi­ta­nje na či­ju ini­ci­ja­ti­vu je do­šlo do ove sa­rad­nje, go­to­vo uglas su od­go­vo­ri­li da je in­te­re­so­va­nje za za­jed­nič­ki rad bi­lo obo­stra­no.

Te­lo je ve­o­ma moć­no sred­stvo ko­je svo­jim po­kre­tom mo­že da stvo­ri iz­van­red­nu pri­ču i re­či sa­me po se­bi ta­da ni­su po­treb­ne, na­gla­ša­va Ge­ma­her. Slič­no raz­mi­šlja i Meg Stju­art, ko­ja nam ot­kri­va da, ka­da su re­či neo­p­hod­ne ona ih iz­go­va­ra, ali se sla­že da se sva ose­ća­nja i zna­če­nje re­či mo­gu pre­ne­ti, do­ča­ra­ti, po­kre­tom ko­ji je moć­ni­ji od re­či.