Fatih el Hasanein brani Sarajevo

Ko beše dr Fatih el Hasanein? Ne spominju ga ni u mejtefima i civilnim školama, ni na Baščaršiji i džamijskim haremima, ni na komemoracijama u Potočarima. A bio je pored Alije, ili čak iznad njega, jedan od najvažnijih likova u savremenoj tajnoj bošnjačkoj istoriji.

Kako vreme odmiče, pada u zaborav da su nezavisnu BiH stvorili „Mladi muslimani”, predvođeni „robijaškom halkom” osuđenih na Sarajevskom procesu muslimanskim intelektualcima islamskim fundamentalista iz već davne 1983, a uz pomoć evroameričkih geopolitičkih manipulacija. Prvooptuženi Alija Izetbegović, Omer Behmen, Hasan Čengić, Ismet Kasumagić su pomrli, pa nema ko da svedoči o velikom saborcu bratu Fatihu. Bošnjačku političku scenu su krajem prošle godine privremeno zauzeli militantni bosanski unitaristi Bećirović, Konaković i Nikšić iz tzv. građanske alternative, koji klanjaju u Briselu i neće da znaju za Fatiha. Do povratka Bakira, reis efendija Kavazović drži meku moć hudbi petkom u podne u više stotina džamija izgrađenih posle rata za vlasti Izetbegovića.

Prema Džonu Šindleru, „niko nema veće zasluge za postignuća bosanskog džihada od dr Fatiha el Hasaneina iz Sudana”, koji je verovatno u okviru Titove tehničke pomoći nesvrstanim zemljama, uz jugoslovensku stipendiju, studirao medicinu u Beogradu i Sarajevu. „Dok je Alija Izetbegović postavljao temelje vaskrsa islamizma u Bosni, a Osama bin Laden dovodio mudžahedine da se bore, Hasanein je rukovao muslimanskim novcem koji je bio životni sok sarajevskih ratnih napora”, piše Šindler

Preko njegove Agencije za pomoć Trećem svetu (TWRA) i više tajnih računa po bečkim bankama, od 1992. do 1995. na adresu SDA stiglo je 2,5 milijardi dolara (današnjih oko pet milijardi dolara) islamske pomoći. Ogroman novac nije, dakle, adresiran na multietničke institucije BiH, nego na muslimansku partiju, konkretno na lidera SDA, a Alija je sa ličnim ovlašćenjem slao kurire, najčešće Hasana Čengića, u Beč, i onda raspoređivao milijarde. Izdašne finansije omogućile su Izetbegoviću da od početka „bosanskog otpora agresiji” formira paralelnu liniju vlasti veterana „Mladih muslimana”, a pre svega „robijaške halke”. Predsedništvo BiH, Vlada BiH, Armija BiH, sa multietničkim sastavom bili su samo paravan za islamističku superstrukturu ili, što bi se danas reklo „duboku državu”.

Adnan Buturović objašnjava kako je Hasanein uspostavio vezu sa Izetbegovićem preko bogatog kiseljačkog mesara Abdulaha Lušije, koji je bio poznat po halal prijemima, ramazanskim selima i bajramskim svečanostima na kojima je umrežavao hijerarhiju IVZ, diplomce El Azhara, mladomuslimanske veterane, perspektivne medreslije.

Prvi Hasaneinov kontakt sa ciljanom Bosnom bio je Lušijin sin Husein, koji je takođe studirao medicinu u Beogradu (!?), a njegov podstanar bio je Hasan Čengić, po preporuci Alijine supruge Halide. Najzad, kako piše Šindler, Fatih el Hasanein je od detinjstva u selu pored Kartuma bio blizak prijatelj sa Hasanom el Turabijem, vođom Muslimanske braće u Sudanu, a povodom svoje lokalne misije govorio: „To ne bi trebalo ići teško, jer Bosna na kraju mora biti muslimanska.” Ne samo po toj izjavi i po panislamističkom bekgraundu, malo je verovatno da je lekar iz sela pored Kartuma tokom rata u BiH bio samo prelazni račun na relaciji islamski svet – Sarajevo via Beč. O njegovim, više nego samo tehničkim uslugama postoji podatak da je iz Beča inicirao organizovanje Muslimanske obaveštajne službe (MOS) mimo SDB BiH i da je inicijativni odbor bio sastavljen od malobrojnih kurira koji su u Beču bili u direktnom kontaktu sa njim.

Postavlja se pitanje da li je Hasanein bio Alijin najznačajniji spoljni saradnik, ili je, obratno, Alija bio samo bosanska ispostava globalnog džihada. Uostalom, dr Fatih je sve vreme rata boravio u Austriji, van nadležnosti i domašaja Alijinog režima u Sarajevu. A ovaj je povremeno dolazio njemu u Beč, biće na redovno referisanje o tome kako zajednička stvar napreduje na lokalu. Nešto kao terenski rukovodilac delegatu kominterne u Beču.

Sudeći po ovoj priči o dr Fatihu, Alija Izetbegović možda nije bio povučeni službenik u GP Bosna koga su komunisti Sarajevskim procesom nesmotreno izvukli iz anonimnosti i od njega nakon skraćene kazne začas napravili šefa države, nego deo panislamističkog projekta, sa ispostavama u Bosni, poput mesara Lušije sa halal mesom. To možda objašnjava i zašto je islamista Alija iskoračio ispred sekularnih nacionalista Adila Zulfikarpašića i Muhameda Filipovića na čelo nacionalne stranke bez nacionalnog obeležja u nazivu, zašto se opirao preimenovanju Muslimana u Bošnjake i još mnogo štošta.

Na izlazu iz fočanskog zatvora već ga je čekala razvijena domaća i međunarodna islamistička infrastruktura, koju je, da li i u to poverovati, naprosto previdela moćna bosanska „Udba”, iako je sistematski i kontinuirano 45 godina pratila mladomuslimane i posedovala kopiju Islamske deklaracija još u fazi nastajanja. A njen autor inicirao više putovanja Behmena, Kasumagića, Čengića u islamske zemlje (Iran, Saudijska Arabija, Tursku), a zatim u zadnji čas odustajao. Baš kao što je u Foči nahuškavao ostale zatvorenike na pobunu, a u trenutku pobune bio na drugom kraju kaznionice, u biblioteci, zadubljen u knjige i rukopise.

Da li je samo on brinuo o sebi ili je već tada neko u komunističkoj vlasti u Sarajevu i neko negde „od Maroka do Indonezije” brinuo o njemu? Posle pada Berlinskog zida, u bivšim delovima SSSR-a i SFRJ bilo je više zemalja sa muslimanskom većinom na koje je osnovano reflektovao i Bliski istok, kao i daleki Zapad, a BiH je bila zapadni rub Osmanskog carstva. Prvi postkomunistički lideri bili su antikomunisti koji su uživali visoko transatlantsko pokroviteljstvo. O Lehu Valensi brinuli su zemljaci Zbignjev Bžežinski i papa Vojtila. O Vaclavu Havelu – zemljakinja Madlen Olbrajt, Orban se školovao kod zemljaka Soroša. A ko li je brinuo o Aliji Izetbegoviću? Ako pratimo tokove novca, to je znao Fatih el Hasanein.

Zašto se o svojevrsnom računovođi „slavne odbrane Bosne” i njegove velike zasluge u poratnom Sarajevu gotovo ćuti? Da li zato da se ne bi polagao račun gde su sve završile 2,5 milijarde, ili zato da se ne bi otkrilo od koga su mu iz islamskog, ali i inog sveta, stizale basnoslovne uplatnice? Očito da ni onima trećim „supersilnim” koji su to sve pratili i znali, ni danas ne odgovara da se osvetli delovanje ovog gotovo zaboravljenog ilegalca. Za njegov posao, potucanje po medijima, tek ne bi valjalo.

Posle ’95, Hasanein se pod pretnjom austrijske istrage sklonio u Istanbul, gde mu se gubi svaki trag na putu ka nekom novom terenu na istom profesionalnom zadatku. Ako je još živ, danas ima 77 godina, ali neće dobiti mezar na šehidskom groblju na Kovačima, niti će Danis Tanović ili Jasmila Žbanić snimiti film „Doktor brani Sarajevo” o lekaru Fatihu iz nesvrstanog Sudana, koji je došao u Beč da bi pomogao „Muslimanskoj braći” u Bosni i kada im je stvorio državu, nestao kao melek iz orijentalne bajke. U srpskoj verziji bila bi to istinita priča o tome kako je panislamski terorizam stvarao nezavisnu i jedinstvenu BiH.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista