Sloboda cenzure

Da problem nije nadrastao okvire samog komercijalnog uspeha ili neuspeha izdavača, neko bi pomislio da je cela ujdurma sa povlačenjem pa ponovnim izbacivanjem na tržište romana „Dragulj Medine” – genijalni marketinški trik.

Ovako, posle burnih reagovanja stvaralaca, s jedne, i početnog ćutanja političkog establišmenta, s druge, uprkos javnom istupu nevladinih organizacija i asocijacija poput PEN-a u odbranu slobode umetničkog i svakog drugog izražavanja, stvar nije odmah splasnula, kao što bi inače, da se radilo o kakvoj drugoj umetničkoj provokaciji koja nije i političke prirode.

Slučaj je zakomplikovao ambivalentni stav vlade koja je „za” slobodu pisane reči, u načelu, ali, kad je reč o konkretnom, kao kakva brižna mati preporučuje izdavačima da paze šta objavljuju. Što se može protumačiti kao apel da ta sloboda ne pređe imaginarnu crtu, za koju se ne zna dokle seže, ni ko je povlači. A svaka granica slobode jedino znači – slobodu cenzure. Manju ili veću.

Ovog puta, tu crtu povukli su, najpre, predstavnici Islamske zajednice u Srbiji, pa je vladino saopštenje u prvi mah protumačeno kao ustupak koalicionoj grupaciji i briga za građane jedne veroispovesti u Srbiji. Ali su se, namah, pojavile i nove spekulacije koje nagoveštavaju da je reč o dalekometnijoj političkoj trampi: u kojoj zabranom „Dragulja Medine” treba učiniti „sitan” ustupak, ni manje ni više, celom muslimanskom svetu, kako bi oni, zauzvrat, odbili da priznaju nezavisnost južne srpske pokrajine. S jedne strane – celo Kosovo i Metohija, mit, tradicija i dostojanstvo nacije! S druge – kič-saga sirote Šeri Džons, od koje su digli ruke čak i njeni američki izdavači i sunarodnici. Zašto? sad: Imaju li i oni, Amerikanci, možda, interes da se ne zamere muslimanskom trećem svetu? Da nas nisu možda pretekli, time što su prvi povukli knjigu, obezbedivši time, podršku američkoj inicijativi za priznanje Kosova!?

Bilo bi lepo, kad bi zaista bilo. Ali, takve, bagatelne trampe jednostavno ne postoje nigde u životu, pa ni u politici. Setimo se kako je pre par godina organizatorima festivala autorskog filma predloženo da povuku u program već uvršten kineski film „Letnja palata” jer Kina koja ima i pravo veta u Savetu bezbednosti, ne gleda blagonaklono na to da film koji je u toj zemlji zabranjen, prikazuje jedna mala zemlja koja od Kine očekuje da je podrži u tom telu u očuvanju svog teritorijalnog integriteta.

Kako bi se stvar sa kineskim vetom završila, nismo stigli da saznamo pošto je Savet bezbednosti – zaobiđen, i igra je potom, prebačena na manje neizvesniji i manipulativniji teren pojedinačnog priznavanja od strane svake države ponaosob. U toj neizvesnoj diplomatskoj trci za glasove još neopredeljenih država i državica, našlo se, sada, sticajem okolnosti, i srpsko izdanje „Dragulja Medine”.

U svakom slučaju, zakasnela preporuka vlade izdavačima da se podvrgnu autocenzuri – zakasnela je, čak i da ju je prihvatio vlasnik „Beobuka” kome je, ponajpre, upućena. Čak i da je iza nje stala cela vlada, kao što nije – jer se, samo dan nakon vladinog saopštenja, ministar kulture od nje indirektno ogradio, kategorički izjavivši novinarima da cenzura te vrste ne sme da postoji ni u kom vidu i da je sloboda izražavanja neprikosnovena.

Ovih dana u našoj javnosti mnogi su najnoviju cenzorsku aferu sa Šeri Džons poredili sa slučajem fatve na Ruždija. Ali, malo ko se seća da su, u to vreme, kod nas „Satanski stihovi” objavljeni bez ikakvih intervencija od strane vlasti, iste godine kad je fatva izrečena, 1989, u „Prosvetinoj” ediciji Velikih romana „Prosvete”. Kao i da je tadašnji savezni javni tužilac, ili kako se već zvaše, tada odbacio inicijativu iranske ambasade da u ime tadašnje jugoslovenske države podigne tužbu protiv čelnika srpskog PEN-a i Saveza književnika Jugoslavije i novinara i urednika „Borbe”, zato što je taj list preneo njihove izjave protiv Homeinijeve odluke da proglasi Ruždija metom za odstrel, zbog romana u kome je Muhamed opisan kao lik sa ljudskim manama. Isti dnevni list, doduše, objavio je u nekoliko nastavaka i odlomke iz Ruždijeve knjige, čim je fatva izrečena, ali tadašnji iranski zvaničnici, i „nesvrstani prijatelji” iz taktičkih ili nekih drugih razloga, nisu to ni spomenuli u predlogu za podizanje tužbe, već su se pozvali samo na paragraf o „uvredi lika i dela šefa strane države”.

U slučaju „Dragulja Medine”, možda i zbog kolebanja i upliva politike u slobodu umetničkog izražavanja, koja podrazumeva i slobodu kiča, pa i „uvredljivog” štiva, jedna minorna knjiga na ivici kiča, preko noći, posve nezasluženo, pretvorena je u slasno čitalačko „zabranjeno voće”.