Odluke bez obrazloženja

Upravni odbor Vaterpolo saveza Srbije je bronzu iz Pekinga ocenio kao uspeh i to je, čini se, jedini zaključak u njegovom saopštenju koji ne traži dodatno obrazloženje, jer i vrapci znaju koliko je teško da se osvoji olimpijska medalja. Nesumnjivo je i da za to zasluge pripadaju i njemu.

Međutim, rukovodstvo se u nekim zaključcima pružilo duže od svog gubera kad, na primer, pridikuje javnosti šta treba da je zanima, a šta ne. Štaviše, negde je ostalo šturo, pa baš time stvara plodno tlo za senzacionalizam.

Upravni odbor VSS je povodom tuče Šapića i Šefika u Pekingu „konstatovao činjenicu da je ovaj događaj izazvao tako veliko i senzacionalističko interesovanje javnosti, preteći da zaseni ogroman uspeh koji je reprezentacija postigla, u okrnjenom sastavu osvojivši olimpijsku medalju”.

Kako da pažnju javnosti ne privuče događaj posle koga je naša reprezentacija u utakmicu za bronzanu medalju ušla bez dvojice standardnih igrača koji su se u međusobnom obračunu povredili, dakle što je okrnjen ionako okrnjeni pekinški sastav (Ikodinovićeva saobraćajna nesreća i Nikićeva povreda na trening-utakmici). Hteli mi to ili ne, fizičko obračunavanje među saigračima, i to još na olimpijskim igrama, veće je čudo nego kad je nekad igrala mečka.

Ne zaboravljajući nesporne ogromne zasluge Šapića i Šefika za naš vaterpolo Upravni odbor Vaterpolo saveza Srbije je morao da ih kazni, čak kad se uzme u obzir i „okolnost ogromnog emotivnog naboja zbog pretrpljenog poraza u ključnoj utakmici”, što olimpijsko polufinale nesumnjivo jeste.

Razume se, ne treba ih kazniti drakonski, ali je disciplinski postupak morao da bude pokrenut i da neka kaznena mera bude izrečena, pa makar da ne mogu da igraju za reprezentaciju u ono doba kada ona ionako nema takmičenja da ne bi bili oštećeni ni sami igrači, ni naš državni tim. Ovako je napravljena medveđa usluga našem sportu, jer to može da bude zeleno svetlo za ostale, ne samo u vaterpolu, da ne moraju da drže pod kontrolom svoje emocije. Za oslobađajuću presudu nekad mogu da posluže dotadašnje zasluge, a nekad ona može da se osloni na buduću korist.

Zašto je prećutano koliko će para naši vaterpolisti dobiti kad je sigurno da nema čoveka u Srbiji koji je protiv toga da budu nagrađeni za osvajanje olimpijske medalje? Skrivanjem iznosa se otvara široko polje za svakojaka nagađanja...

U zvaničnom saopštenju nema objašnjenja šta znači: novi model za izbor Stručnog saveta. Za raspravu je koliko je svrsishodno kooptiranje aktivnog reprezentativca u Upravni odbor. Nezavisno od toga se nameće pitanje na osnovu kojih merila će on biti određen.

Do sada je generalni sekretar VSS bio Dejan Perišić. Opravdana je nada da će se Marko Stefanović, već godinama uključen u rad saveza, snaći na toj dužnosti, ali je šteta da se Perišić povuče iz „međunarodnih voda”, jer je imao odličan vetar u leđa da tamo plovi (član je Vaterpolo komiteta Evropske plivačke federacije, delegat na međunarodnim utakmicama, a u međunarodnim odnosima nisu bez značaja ni veze koje je njegov otac Đorđe kao čuveni vaterpolista i naš dugogodišnji visoki sportski funkcioner stekao).

Možda se Dejan Perišić zamerio nekome (posle finala Evropskog prvenstva u Malagi je osuo drvlje i kamenje na Đanija Loncija, najmoćnijeg Evropljanina u vaterpolu). Ali, čak i u tom slučaju naš savez treba da stane iza svog čoveka. Bez svog „ja” nećemo imati uticajnog čoveka u svetu vaterpola.

Na kraju, „Upravni odbor izražava zabrinutost zbog stanja u srpskom vaterpolu i nagomilanih problema”, ali i „konstatuje da trenutna situacija ostavlja prostor za optimizam”. Rukovodstvo, po službenoj dužnosti, mora da gleda otpimistički, a bila bi novost da saopšti kako da se, na primer, reši problem finansiranja lige i reprezentacije.