Umetničke duše u zelenom srcu Srbije

Ivo Andrić, Branislav Nušić, Stevan Sremac i mnogi drugi umetnici godinama su dolazili u Sokobanju. Dugo i sam odlazim u ovu zelenu oazu. U Sokobanji je nedavno i jedan plato poneo moje ime, kaže za „Politiku” akademik Dušan Kovačević koji je posle Beograda, reklo bi se, odabrao svoje drugo mesto življenja – Sokobanju. Ovaj cenjeni dramski autor nedavno je drugi put u ovoj godini imao susret sa poklonicima svoga književnog pera u sokobanjskom bioskopu „Moravica”. U neposrednoj blizini ovog zdanja nalazi se plato koji nosi ime Dušana Kovačevića. Njegov film „Nije loše biti čovek” otvorio je nedavno renoviranu zgradu ovog bioskopa. To je, zapravo, tek početak Kovačevićevih donacija koje je namenio „Zelenom srcu Srbije” kako glasi sinonim za Sokobanju.

– Prvi put sam otišao u Sokobanju porodično početkom osamdesetih godina prošlog veka i svake godine joj se vraćam. Znači više od 40 godina sam prijatelj sa porodicom doktora Miloša Miše Milojkovića, i njegovom suprugom Ljiljanom koja je bila načelnica Specijalne bolnice za plućne bolesti. Odlazili smo u prijateljske posete, a to se nastavilo godinama unazad, na svim važnijim obeležavanjima lepih događaja. Kasnije i nekih kojih nisu bili baš za lepo sećanje. Moja kopča sa Sokobanjom jedna je od retkih konstantnih i prijateljskih veza sa mnogim ljudima koji žive u tom mestu u kojem su mnoge godine proveli naši najveći pisci. Prema predanju Ivo Andrić je tamo počeo pisanje svog romana ovenčanog Nobelovom nagradom „Na Drini ćuprija”. Odlazio je u ovo mesto često i Nušić kada je već oboleo pokušavajući da se leči, kao i Stevan Sremac kome je sudbina odredila da se baš tu rastane sa ovim svetom – priča Kovačević i dodaje:

– U Sokobanji je odrastao i moj prijatelj i sjajni glumac Ljubiša Baja Bačić. Baš na tom mom platou je Bačićeva kuća koja će biti adaptirana, tu će biti njegova soba i biblioteka koje će negovati sećanje na ovog sjajnog umetnika. U Sokobanji sam bio nedavno. Imao sam umetničko veče u bioskopu „Moravica”, i poneo im četiri velike filmske slike koje će biti smeštene na ulazu u tu salu. Tom prilikom slikar Dragan Stojkov poklonio im je sliku, portret Jovana Sterije Popovića. Odneću im uskoro i komplet svojih knjiga drama, i neke nagrade koje sam dobijao da budu njihov muzejski deo. Eto, to je moja sveža priča o malom, lepom zelenom mestu koje tokom turističke sezone prihvati i ugosti na stotine hiljada gostiju. Tako će ljudi koji dođu na odmor imati priliku da vide i nešto što pripada svetu kulture. Kulturno zdanje koje se adaptira u Sokobanji imaće i dve pozorišne scene: malu kamernu i drugu nešto malo veću sa više od 200 mesta. Očekujem da će sve to biti realizovano tokom jeseni.

O lepotama Sokobanje pisali su novinari „Politike” kroz generacije. Tako su, recimo, u tekstu iz davne 1940. godine otkrivali svojim čitaocima kako je nastala i ko je u to vreme posećivao:

„Tokom 17. i 18. veka ona je bila jedan od najpoznatijih banja u kojoj je bio skup najelegantnije publike. O postanku Sokobanje vrlo malo se zna, ali po pričanju u narodu ona je ovako postala: neki stari srpski vojvoda, možda je to bio i gospodar Sokograda, pao je nesrećnim slučajem sa konja i pri padu teško povredio svoju desnu ruku. Kako je tu u blizini bio jedan topao izvor, on je ruku odmah oprao. Posle toga se okupao i odmah ozdravio. Zahvalni vojvoda naredi odmah da se na tom mestu, nad izvorom, podigne kuća i tako je postalo prvo kupatilo…”

Organizovani turizam u Sokobanji počeo je 1837. godine kada je Miloš Obrenović otkrio ovo zeleno srce Srbije ušuškano između Rtnja i Ozrena, Device i Bukovika. Okruženo netaknutim prirodnim lepotama: Lepterije, starim Sokogradom, Kalinovicom, Ripaljkom, Vrmdžanskim jezerom…

„Sve se bojim: pročuće se ovo mesto. Svet će nagrnuti i ja ću morati da bežim odavde i da tražim neku drugu banju. A gde da nađem ovakvu lepotu i mir? Samo da znate: i ovde se umire, jer se svuda na svetu umire. Ali ovde je život lepši i valjda nešto duži”, reči su namenjene Sokobanji, koje je svojevremeno zapisao nobelovac Ivo Andrić.

U hotelu „Moravica” i danas postoji spomen-soba Ive Andrića u apartmanu 144, u kojem je odsedao po 20 dana od 1970. godine. U ovoj sobi kao da je vreme stalo, tu su fotografije, knjige, rukopisi, Andrićevi lični predmeti, dokumenta, duh prošlosti… Odnedavno je ovaj autentični prostor renoviran i izaziva posebnu znatiželju posetilaca, okružen sa dve strane gustom šumom, cvrkutom ptica, čistim vazduhom sa pogledom na prostranstva ovog krajolika. Ovde je Andrić, beleže hroničari, napisao svoj roman „Gospođica”, ali i priče „Jelena, žena koje nema” i „Zmija”. Nije imao posebne zahteve kao gost. Imao je svoj sto u trpezariji i na terasi. Voleo je društvo, dolazio bi mu u posetu Meša Selimović.

U Sokobanju su dolazili i Isidora Sekulić, Dobrica Erić, brojni pisci, slikari, glumci, reditelji…

„Sokobanja, Sokograd, dođeš star odeš mlad” krilatica je koju je smislio upravo Branislav Nušić, dolazeći često u Sokobanju. Stihove je slavni Ben Akiba napisao na fotografijama svoga prijatelja Siniše Ristića, sa namerom da mu pospeši prodaju fotografija, odnosno razglednica. Neumorni Ljubinko Milenković, direktor TOSB, ispričao nam je anegdotu vezanu za Nušićev boravak podno Ozrena:

– U Sokobanju je Nušić rado dolazio. U to vreme glavna pešačka zona bila je obična kaldrma, prepuna rupa. Dok je boravio u Sokobanji, grad je pogodilo veliko nevreme, od silne kiše napravilo se jezero i nije moglo da se prođe centrom grada. Nušić je uzeo stolicu, štap i kanap, i zabacio udicu u iznenadno jezero. Tadašnji kmet u čudu došao je do Nušića i pitao ga: Gospodine Nušiću valjda ne očekujete da u ovoj bari ima riba?” „Ma kako da nema, evo upecao sam upravo soma kapitalca”, prozborio je ljutito Nušić. „Jao gospodine Nušiću, zašto tako govorite”, upitao je kmet, na šta mu je Nušić odgovorio: „Cela Sokobanja vidi da je glavna ulica puna rupa samo ti ne vidiš”, odgovorio mu je Nušić. Ujutro su se pojavili radnici koji su imali zadatak da sve rupe zakrpe i srede zapuštenu ulicu – kaže Milenković.