O magiji ljubavi, pozorišta i žene

Savremeni tekst „Zatvaranje ljubavi” Paskala Rambera, izvesno ima književne vrednosti u ispisivanju složenosti osećanja tokom raskida ljubavne veze, prikaza dramatičnog spleta besa, razočaranja, povređenosti, osvetoljublja, ali i preostalih tragova neugašene ljubavi i nežnosti, sećanja na intimnost odnosa. No, imajući u vidu njegovu strukturu, činjenicu da je sastavljen od dva glomazna monologa (prvi izgovara Muškarac, onaj koji ostavlja, dok drugi nosi ostavljena Žena), može se reći da njegovi scenski potencijali nisu sjajni. Uprkos probojnosti istine koju nosi, otrežnjujućih misli o surovosti ljubavnika, naročito muškarca, raskošnom, vrcavom, poetskom i metaforičkom stilu izražavanja, Ramberov tekst ne obećava naročito vrednu predstavu, zbog slabih mogućnosti za razvijanje dramske i scenske dinamike.

Slaven Došlo i Maja Šuša nastupaju posvećeno, psihološki precizno i razgranato. On je oštriji, distanciraniji i brutalniji, dok je ona otvorenija i osećajnija, krhkija i prepuštenija nostalgičnim sećanjima na sjaj vrednih trenutaka njihovog odnosa. Suočavaju se na elegantnom, stilizovanom, belom prostoru, u svakodnevnoj, diskretnoj odeći, na konkretno i simbolički odvojenim, rivalskim stranama, razdvojeni bazenčićem napunjenim crvenom tečnošću (režija i koncept scene Luka Jovanov). Njihovu igru prati prigušena buka u pozadini, tragovi života izvan njih, odrazi košmara u spoljnom svetu, scenski znaci koji fino dopunjuju teskobnu atmosferu, ali ne utiču bitnije na potrebno oživljavanje dinamike izvođenja.

Na drugoj strani, takođe duodramski tekst „Akademija smeha” japanskog pisca Kokija Mitanija, ima izuzetno podsticajne scenske vrednosti, na idejnom, dramskom, komičkom planu. Radnja višeznačno tematizuje društvenu funkciju pozorišta u ratnim vremenima, odnos između politike i umetnosti, umetnosti i zabave, kao i probleme umetničke slobode i granica represije. Pratimo razvoj odnosa između rigidnog cenzora koji kontroliše sadržaj dramskih tekstova, i dramskog pisca koji na sve načine pokušava da dobije dozvolu za izvođenje njegove komične prerade Šekspirove tragedije „Romeo i Julija”. Na tom dugom i trnovitom putu, na zahtev cenzora, u početni tekst se guraju motivi tragedije osvete iz „Hamleta”, uvlače se likovi policajaca, kao i replike koje slave vlast i državu, što sve odražava odsustvo slobode umetnosti u represivnim okolnostima, imajući pri tome urnebesan komički smisao.

Scensko tumačenje ovog izazovnog komada, u režiji Milice Kralj, pojačava njegove komičke vrednosti, parodičnim naglašavanjem gestikulacije, kao i načina govora i izražavanja u Japanu. Na orijentalno dizajniranoj pozornici, Goran Jevtić (Cenzor) i Uroš Jakovljević (Pisac) izazivaju salve smeha veštim prenaglašavanjem pokreta i mumlanja, kao i nadahnutim vođenjem fizičke i dramske igre (scenografkinja Milica Bajić Đurov, kostimografkinja Selena Orb, kompozitorka Janja Lončar). Jevtić diskretno parodično igra tvrdog cenzora koji na početku gaji snažan otpor prema umetnosti, čoveka koji se nostalgično seća zlatnih vremena opakih bitki i smatra da sva pozorišta treba zatvoriti, ali u procesu cenzorskog menjanja dramskog teksta postaje istinski zaražen magijom pozorišta. Jakovljević takođe pleni pažnju gledalaca ubedljivim predstavljanjem nesvakidašnje strpljivog, ali i popustljivog pisca koji pristaje na odstupanja od svojih misli, reči i ideja, samo da bi njegovo delo oživelo na sceni. Na tom putu otkriva beskrajne mogućnosti dovijanja umetnika, pronalaženja načina da se politički zahtevi dovedu do apsurda.

Za „Čovečice”, monodramsku predstavu nastalu po romanu Ljiljane Bralović (dramatizacija Slobodan Obradović), u režiji Jasmine Večanski Kujundžić, može se reći da je ženski pandan „Knjige o Milutinu” (Zvezdara teatar). Protagonistkinja je Stoja koju izražajno igra Milena Predić, postojano gradeći odraz ženske snage u vremenima velikih iskušenja, tokom ratova u prvoj polovini dvadesetog veka. Psihološki prodorna igra Predićeve mizanscenski je takođe oživljena, jer Stoja nikada ne sedi skrštenih ruku, već je uvek u poslu, što je na sceni, između ostalog, prikazano kroz stalnu brigu o vešu koji se suši po konopcima. Slobodoumna i nemarna prema govorkanjima uvek zlurade malograđanske sredine, Stoja je trn u oku tog ruralnog, ograničenog društva, poput Mihailovićeve Petrije; dokaz neuništive volje za životom.