Ukra­ji­na osta­je bez manevarskog pro­sto­ra

Da li rat u Ukra­ji­ni, ko­ji tra­je već isu­vi­še du­go, pre­ti da dru­gu po ve­li­či­ni dr­ža­vu u Evro­pi pot­pu­no iz­me­sti iz po­li­tič­kih i dru­štve­nih zbi­va­nja? Ovo je pi­ta­nje ko­je se sve če­šće ču­je me­đu svi­ma ko­ji s pa­žnjom pra­te de­ša­va­nja na pro­sto­ri­ma na is­to­ku kon­ti­nen­ta. Na­i­me, tok voj­nih ope­ra­ci­ja u biv­šoj so­vjet­skoj re­pu­bli­ci kao da je u pot­pu­no­sti iza­šao iz in­ge­ren­ci­ja nad­le­žnih u Ki­je­vu i pre­pu­šten je vo­đa­ma iz Bri­se­la. Na­rav­no, pod pu­nom kon­tro­lom Va­šing­to­na i Lon­do­na, dva cen­tra mo­ći ko­ji, fak­tič­ki, i ne pri­pa­da­ju evrop­skoj po­ro­di­ci.

Iz­ra­zi­ta ne­sla­ga­nja uče­sni­ka ne­dav­nog sa­mi­ta NA­TO-a u Vil­nju­su, po­vo­dom zah­te­va Ukra­ji­ne za pri­jem u za­pad­nu voj­nu ali­jan­su, po­ka­za­la su da evro-ame­rič­ka po­ro­di­ca op­sta­je na pri­lič­no kli­ma­vim te­me­lji­ma. Is­po­sta­vi­lo se, na­i­me, da od­nos pre­ma „ar­hi­pro­tiv­ni­ku Ru­si­ji” ni­je u sve­mu jed­no­zna­čan, i da že­sti­nu ko­ju ovim po­vo­dom is­ka­zu­ju Ame­ri­kan­ci i En­gle­zi (na­mer­no ni­je upo­tre­bljen iz­raz Bri­tan­ci) ma­lo ko u Evro­pi de­li. Sem, even­tu­al­no, Polj­ske, či­ji mo­ti­vi su du­bo­ko isto­rij­ske pri­ro­de.

Sve na­ve­de­no tre­ba gle­da­ti u sve­tlu pro­ce­sa pre­kom­po­no­va­nja u ukup­noj me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci, bli­skog po­ra­za ne­ka­da­šnje za­pad­ne ko­lo­ni­jal­ne lo­gi­ke, uvo­đe­nje no­vih od­no­sa pre­vas­hod­no u sfe­ru eko­nom­ske i teh­no­lo­ške sa­rad­nje, bez do­sko­ra ne­za­o­bi­la­znog upli­ta­nja ide­o­lo­gi­je i po­de­le na­ro­da na „ci­vi­li­zo­va­ne i one dru­ge”.

Ka­ko god bi­lo, Ukra­ji­na u svim na­ve­de­nim pro­me­na­ma sto­ji – lo­še. Da li je uzrok to­me osla­nja­nje Ki­je­va na igra­če ko­ji sve ubr­za­ni­je gu­be dah (SAD i Evro­pa), ili ne­sprem­nost da se po­gle­da u ogle­da­lo i do­ne­se objek­ti­van sud o sop­stve­nim mo­guć­no­sti­ma i okol­no­sti­ma u ko­ji­ma bi one tre­ba­lo da bu­du is­ka­za­ne, osta­je sled­be­ni­ci­ma pred­sed­ni­ka Vo­lo­di­mi­ra Ze­len­skog da sa­mi od­lu­če. Pri­tom va­lja ima­ti na umu da fak­tor vre­me sve vi­še do­bi­ja na zna­ča­ju. Če­ka­ti „isto­rij­ske pre­o­kre­te”, pa se tek po­tom u njih ukla­pa­ti, vi­še ni­je stra­te­gi­ja ko­ja do­no­si re­zul­ta­te. Ključ­na je – ini­ci­ja­ti­va.

Ka­ko u „Faj­nen­šal taj­msu” pod­se­ća ana­li­ti­čar To­ni Bar­ber: „U vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta SAD su So­vjet­skom Sa­ve­zu is­po­ru­či­va­le ne­ma­li broj ten­ko­va, tran­spor­te­ra, avi­o­na i dru­ge teh­ni­ke, ka­ko bi im po­mo­gle u bor­bi pro­tiv na­ci­stič­kih agre­so­ra. Na­rav­no, Sta­ljin je tra­žio sve vi­še i vi­še. Ipak, u nje­go­voj pre­pi­sci s ame­rič­kim pred­sed­ni­kom Fren­kli­nom Ru­zvel­tom nig­de ne po­sto­ji re­če­ni­ca: „Ni­smo mi ’Vul­vort’ (ve­li­ki austra­lij­ski la­nac rob­nih ku­ća)”. A upra­vo to je u Vil­nju­su re­če­no ukra­jin­skom še­fu dr­ža­ve Ze­len­skom. (S tim što je ovog pu­ta u igri dru­gi glo­bal­ni is­po­ru­či­lac – „Ama­zon”).

Dru­gim re­či­ma, rat pro­tiv Ru­si­je u ko­jem se tro­ši za­pad­no na­o­ru­ža­nje, a žr­tvu­ju ukra­jin­ski ži­vo­ti, po­tra­ja­će sve do onog tre­nut­ka dok se to bu­de is­pla­ti­lo Va­šing­to­nu i Lon­do­nu. Ko­li­ko će sve ko­šta­ti osta­le Evro­plja­ne, a ce­na je sva­kog da­na sve vi­ša, u dve po­me­nu­te pre­sto­ni­ce kao da ma­lo ko­ga in­te­re­su­je.

A da se okol­no­sti dra­ma­tič­no me­nja­ju naj­bo­lje se vi­di po to­me što je ru­ski pred­sed­nik Vla­di­mir Pu­tin ovih da­na ugo­stio u Sankt Pe­ter­bur­gu pred­stav­ni­ke vi­še od 50 ze­ma­lja Afri­ke, me­đu ko­ji­ma je i 17 še­fo­va dr­ža­va ili vla­da, ko­ji su sprem­ni da ja­sno sta­ve do zna­nja ka­ko vi­še ne pri­sta­ju na ulo­gu biv­ših ko­lo­ni­ja ili tzv. tre­ćeg sve­ta, već za se­be tra­že pu­no­prav­no član­stvo u me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci. Sa svim be­ne­fi­ti­ma ko­je ta­kav sta­tus no­si.

I dok Bra­zil, Ru­si­ja, In­di­ja, Ki­na i Ju­žna Afri­ka (BRIKS) na­sto­je da pro­na­đu no­va tr­ži­šta za svo­je pro­iz­vo­de, no­ve pu­te­ve i part­ne­re, no­ve sa­ve­zni­ke, Evro­plja­ni, pri­ti­snu­ti sa­mo­ži­vo­šću Ame­ri­ke i En­gle­ske, upor­no se dr­že Ukra­ji­ne, ze­mlje o ko­joj ni­su raz­mi­šlja­li pu­nih se­dam de­ce­ni­ja od Dru­gog svet­skog ra­ta, tre­ti­ra­ju­ći je tek kao most za pre­nos ru­skih ener­ge­na­ta ili po­god­no me­sto za iz­grad­nju ko­je­ka­kvih taj­nih bi­o­la­bo­ra­to­ri­ja i slič­nih ka­pa­ci­te­ta ko­je ni­su sme­li da gra­de kod svo­jih ku­ća.

Pre­ti li, da­kle, opa­snost da Ukra­ji­na po­sta­ne tek ame­rič­ko ostr­vo, tač­ni­je, voj­na ba­za u cen­tru evrop­skog kon­ti­ne­na­ta? Ako zna­mo da je broj sta­nov­ni­ka ove ze­mlje od 24. fe­bru­a­ra 2022. do da­nas bu­kval­no pre­po­lo­vljen, da je pri­vre­da opu­sto­še­na, a du­go­vi na­go­mi­la­ni do ne­slu­će­nih gra­ni­ca, sve je mo­gu­će.

Ipak, ve­li­ko je pi­ta­nje da li je ze­mlji Ze­len­skog po­treb­na Ame­ri­ka ko­ja ne­u­mo­lji­vo gu­bi glo­bal­ni pre­stiž, ko­joj pre­ti ra­to­va­nje s Ki­nom i Se­ver­nom Ko­re­jom, dve­ma dr­ža­va­ma či­je su ar­mi­je opre­mlje­ne nu­kle­ar­nim na­o­ru­ža­njem? Pro­me­ne su sve ubr­za­ni­je i nad­le­žni u Ki­je­vu vi­še ne­ma­ju mno­go vre­me­na za raz­mi­šlja­nje. Mo­ra­ju što hit­ni­je da usko­če u voz za bu­duć­nost. U pro­tiv­nom će i dru­ga po­lo­vi­na nji­ho­vih ze­mlja­ka po­tra­ži­ti no­ve do­mo­ve. Ne­gde gde ne pre­ti opa­snost od raz­ba­ca­nih ka­set­nih bom­bi i na­ga­znih mi­na.