Faličnost demokratskih procesa

U svojim tekstovima, pa i u najnovijem rukopisu „Nedovršena prošlost”, pretežno sam se, ako ne i isključivo, bavio ekonomiskim temama. Nacionalno pitanje i demokratiju kao političke procese pominjao sam u meri u kojoj je to bilo neophodno za razumevanje ekonomskih fenomena. Ovde ću redosled izmeniti. Počeću od demokratije. S godinama sazrevanja sve više shvatam da se njoj samo teži, nema apsolutne i jednom za svagda date demokratije. Kad se osvoje njeni novi horizonti, već u startu se ona sama po sebi spotakne, izlomi. Kao vruće iskovano gvožđe brzo se deformiše. „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj.”

I tako u svim vremenima i svim sistemima. Pođimo od Francuske buržoaske revolucije (1789), kada je raskidano sa plemstvom i feudalizmom, doneta Deklaracija o pravima čoveka, građanina – slobodi, jednakosti i privatnoj svojini. A onda su ovi novi svetli horizonti civilizacijske nade ubrzo upakovani u odela nacionalno probuđenih naroda koja postaju pretesna, nacionalistička, i kao takva odvela pripadnike različitih nacionalnih zajednice u Prvi svetski rat. Demokratija pala na prvom ispitu. Postala je teritorijalno, a ne kulturno dobro od zajedničkog interesa. Kasnije je samo overavala te svoje promašaje. U nju je u različitim formama upakivana moć i želja za vladanjem novijih „oslobodioca”. Kada u tome uspeju tada skoro sve vlasti ostvaruju politiku u koju je ugrađen još od davnina Makijavelijev princip: „Kad vas čin optužuje, rezultat vas opravdava.” Moj komšija iz sela Laćarka prof. dr Jovan Komšić nedavno je objavio knjigu „Demokratija u magli nacionalnog preporoda” u kojoj opisuje stranputice demokratskih procesa. Za svoje teze citira Milovana Đilasa koji je još desetog avgusta 1989, dakle u vreme postojanja SFRJ, zapisao: „Srbi sa sadašnjom politikom srljaju u građanski, nacionalno-verski rat koji će izgubiti.”

Da bi dosledno ispratio propadanje demokratije poslužiću se primerom koji metaforično pokazuje faličnost demokratskih procesa u svim vremenima, pa i sistemima. Zamislimo petoricu izgladnelih zatočenika iz nekog logora ili tamnice kojima je serviran vruć burek, i to samo jedan. Ko će do njega prvi doći. U startu su svi ravnopravni, demokratski svi imaju jednake šanse i prava. Doći će onaj koji je najjači, ima silu. Tako je to danas u svetu, demokratija kod mnogih izjednačena sa silom, interesom, moći – globalizam. Resursa je sve manje, bureka, a stanovništva sve više. Do sve ređih resursa dolaze oni koji imaju natprosečnu moć. Tu je sila deformisala ili ako hoćete frojdovski deflorisala demokratiju. Tako je uvek bilo, a i biće tako, resursa je sve manje, apsolutna pravičnost (demokratija) tu mnogo ne pomaže. Moć i gramzivost postaju pravilo u načinu prisvajanja bisera prirode.

 Nažalost demokratiju može isto tako da ugorzi i prejako doziranje nacionalnog pitanja. Setimo se Hitlera koji je svojoj naciji ponudio stav da je svako od njih prvo Nemac, pa onda građanin. Otadžbina iznad svega. Srbija devedesetih bila je poprište izliva nacionalnih osećanja koja su se bez dovoljne kontrole i usmeravanja ubrzo pretvorilo u maligne procese. Opet stradala demokratija ovoga puta iz nacionalnog razloga. Na stepenicima nacionalnog „ispravljanja” Srbije okoristio se, baš u tim godinama, mali broj enormno obogaćenih pojedinaca, a ogromna većina osiromašila, opljačkana. Stvorena u socio-ekonomskom pogledu izuzetno rapava zemlja, pa se zato Srbija dugo umiriti neće.

Da ne bude zablude i u socijalističko vreme takođe je bilo pojedinaca koji su bili jednakiji od jednakih, od drugih. Onaj ko mu je bio verniji, često samo na rečima, primicao se kadrovskim stanovima i dobrim lokacijama, pre svega onima u Beogradu. O marginalizaciji tako nazvanih neprijatelja socijalizma da i ne govorim. Deca, mi kao mali na selu, građani pokorni, zavideli smo nekima koji dođu iz Beograda misleći da oni svaki dan sreću Đorđa Marjanovića, Miju Aleksića, Čkalju... Duško Radović: „Ko se jutros probudi u Beogradu, taj je već mnogo postigao u životu.” Demokratija je šepala, i to ne malo, i u socijalizmu.

Demokratija je samo težnja i u hodu uvek korekcija njenih oštro naboranih ivica koje su izdizali, gradili, „oslobodioci” od pređašnjeg sistema. Okoristili se njome. Kada te ivice postaju okoštale, stenovite, prerastaju u čitave gromade, tada se potpalublje uzbudi, uznemiri i zadrma, ruši. „Gotov je”, setimo se parole oktobra petog na šesti 2000. I tako uvek. Za današnje doba smatram da nije dovoljna samo promena režima vlasti, već da je došlo doba za promenu sistema društvenih vrednosti, za donošenje novog Ustava Srbije. O tome pišem u svojoj novoj knjizi „Nedovršena prošlost” ovih dana predate izdavaču.

Publicista, bivši član savezne vlade (u SFRJ)