Radost i čemer Moravskog koridora

Kada su decembra 2019. godine počeli radovi na Moravskom koridoru na trasi dugoj 112 kilometara, koja od Pojata do Preljine povezuje auto-put Beograd–Niš sa već izgrađenim velelepnim auto-putem „Knjaz Miloš” – Srbija se sa pravom osetila ponosnom. Nedavno svečano otvorena deonica novog auto-puta između Pojata i Makrešana nadomak Kruševca, dela novog „krvotoka života”, kako je nazvana ova kapitalna investicija države Srbije kroz pitomu dolinu u slivu Zapadne Morave – odagnala je svaku nedoumicu. Tri hiljade i petsto radnika američko-turske kompanije „Behtel Enka” se ne šali…

Tri godine kasnije, grandiozni graditeljski poduhvat gura napred, trasa je sve duža i duža, radi se danju i noću, po suncu, po kiši i po snegu. Gradi se po najsavremenijim svetskim standardima, put prolazi kroz vrbake, topoljare, sprudove, ali i kroz plodnu dolinu i ravnicu koja vekovima hrani žitelje mnogih moravskih sela načičkanih uz obale najopevanije srpske reke.

Krajolik je prelep, a srce ubrza zbog neskrivene radosti. Niču mostovi, vijadukti, imponuje prestižna širina kolovoza, pleni ogledni primer maksimuma u gradnji putne infrastrukture po svetskim uzorima. Lepota za pokoljenja koja čini da se dok vozite trasom kao po loju, osećate ushićeno, zadovoljno i ponosno, jer je Srbija vaš dom, centar sveta i otadžbina. Baš kao da ste na nekom čarobnom proputovanju kroz raj. Ali, nažalost, postoji i druga strana medalje. Bolnija, mučna i teška…

Veliki poduhvati, krucijalne i grandiozne građevine koje menjaju prirodu, kapitalne civilizacijske infrastrukture koje donose dobro stotinama hiljada ljudi, zahtevaju davanje, odricanje i svoje žrtve. Kolateralne štete se, kao broj poginulih u ratnim okršajima projektuju i analiziraju unapred. Procenjuje se opravdanost, obim, opseg i svrsishodnost gubitaka, devastacija i direktna šteta, koji se nadomešćuju tako što se knjiže u cenu investicije i postaju njen sastavni deo. Makar bi tako trebalo da bude, a da li je…

Ovih dana očajni moravski seljaci nemi od čemera obilaze svoje uništene njive. Uništene zbog poplava, zbog skrenutog vodotoka Morave, zbog stotine jezera, baruština koje su nastale od rupčaga iz kojih su graditelji auto-puta iskopavali šoder, zbog kanala koji su decenijama unazad odvodnjavali njive a koje su sada graditelji auto-puta zatrpali pa voda nema kuda da ode. Zbog pustoši umesto zasada voćnih sadnica, zbog stotine hiljada loznih kalemova u tenji i mulju, zbog uništenih plastenika sa paprikom, lukom, paradajzom, krastavcima – seljaci iz Bogdanja, Medveđe, Drenove, Selista, Konjuha, Bele Vode, Kukljina – čupaju kosu sa glave. Drežde kao u Hirošimi 1944 godine, u jadu i pošasti svojih pradedovskih parcela, bašta i njiva koje su ih vekovima hranile, bespomoćni, napušteni, sami i ostavljeni. Sa praznim džepovima i usnulim nadama da će im neko pomoći da prežive, da prehrane porodice, da ne crknu od gladi, da će ih čuti, saslušati, proceniti i nadoknaditi im štete koje su zastrašujuće velike. Još je i policija tu, čuva da ne bi ometali radove na koridoru. Tužno i žalosno, da ti srce pukne..

A štete koje su poslednjih meseci pretrpeli seljaci u slivu Zapadne Morave – mere se milionima evra. Nešto je kao božija volja došlo zbog obilnih kiša, grada i oluje, ali najviše zbog izlivanja vodotoka reke koja plavi – još od „Jovana kome je Morava poplavila dvore”. Ali i pre je Morava plavila, voda dođe pa ode, povuče se u rečno korito, a sada nema gde. Stoji tu i ne mrda, koren svake biljke se sasuši i skuva u tropskim vrućinama i ostane samo pustoš da koru hleba možeš samo da sanjaš. Sem milosti od Boga ne mogu da traže da im nadoknadi uništeno i izgubljeno, ali od investitora Moravskog koridora, od „Behtel Enke”, od Vlade Republike Srbije, od svoje države – mogu i moraju…

„Mi jesmo seljaci ali nismo glupi. Nemoj da pišeš kako se zovem, nije ni važno jer kroz moja usta govore stotine njih… Lud je onaj koji kaže da mu auto-put ne valja. Radovali smo se kao deca kad je prvi kramp udaren… Ali mi smo danas na prosjačkom štapu… Po ceni koju je država rekla, dali smo im svoju najbolju i najplodniju zemlju, nekima još nisu isplatili, ali isplatiće valjda… Ako se našlo 750 miliona evra da se napravi auto-put, valjda će država, Turci i Amerikanci i predsednik Vučić da nađu onoliko koliko treba da se nama nadoknadi šteta. I da nam naprave nasipe i kanale kako su nam obećali, da možemo da radimo njive koje su nam ostale i da prehranjujemo porodice… Ako to ne urade, mi smo ga ugasili, ja prvi uzimam konopce i idem pod šljivu da se obesim”, priča potresno i samo što ne zaplače seljak moravac, koji insistira da ostane anoniman. Nikad u svom veku na moru nije bio a preplanuo kao da se mesec dana čvrljio u Paraliji

Okružen mojim zemljacima i školskim drugovima koji su nekada odlučili da ostanu na selu na pradedovskim imanjima, na prašnjavom putu u opustošenoj moravskoj dolini, ćutim i slušam ih kao da sam i sam nešto kriv. Dok pored nas tutnje teški kamioni natovareni tucanim kamenom, jedan neobrijan kao da nekoga žali, koji ni reč nije progovorio, vadi iz džepa i pokazuje mi požutelu novinu iz decembra 2019. godine.

– Evo vidi, Rašo, ti si tamo u Beogradu, poznaješ ljude, pričaj im, kaži im šta si video, tebe će valjda neko da čuje. I pročitaj šta piše… Na otvaranju radova Endi Milunzi, direktor projekta „Moravski koridor”, rekao je da će koridor biti više nego put, jer je prvi 5G auto-put i da će imati „masivan sistem za odbranu od poplava”. Dal’ ima taj 5G to ne znamo, za toliko nismo pismeni, ali sistema protiv poplava nema. Jer da ima, meni ne bi pre neki dan dolazili da iseku struju…

Vraćam se iz nekad plodne ravnice u kojoj je moglo dugme da nikne posramljen i žalostan. Stvarnost je surova a priče su bolne. Ovi ljudi su stvarno u velikoj muci i opasnom beznađu. Kako da im pomognem? Slutim da će ovu ispovest koja je pred vama videti i pročitati neko ko može, ko je dužan i obavezan da reaguje. Jer biće apsurdno, gorko i tužno da prosperitetna lepota Moravskog koridora ostane razlog, kletva i sinonim egzistencijalne propasti mnogih seljaka i njihovih porodica koji bi trebalo da se raduju zbog ogromnog dobra i napretka Srbije.