Kako je lepo biti star

„Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim” mnogo šta bih promenio u njemu, ali nikad svoje nastavničko zanimanje. Taj stav sam još više učvrstio posle nedavnog prisustva 30. godišnjici završetka školovanja cele generacije (sva četiri odeljenja) kraljevačke OŠ „Jovo Kursula”. Obično se u ovakvim prilikama ističe koliko je među njima doktora nauka, lekara, inženjera, profesora... Mnogo je važnije to što su ta deca izrasla, pre svega, u časne, uspešne i srećne ljude. Divan je osećaj da smo u njihovom oblikovanju učestvovali i mi, njihovi nastavnici.

„Ja sam bio od onih što je razumno i plodno svaki minut svog života proživeo.” S tim u vezi, opseda me jedna druga misao: ta deca su porasla, imaju svoju decu. A mi, koji smo imali više od 50 godina kad su oni bili mali, sad smo u dubokoj starosti. Zar zbog toga da budemo tužni? Naprotiv, privilegovani smo. Učesnici, a i glavni organizator skupa Anđelka Tijanić, nijednog momenta nisu nam dali da budemo sami. Uvažavali nas, slušali svaku našu reč znajući da imamo šta da im kažemo. Pridržavali nas i kad nije imalo potrebe za tim. Starost je doba u kojem ubiraš plodove svog rada: kad mi bivši učenik kaže da najbolje i najviše može da pomogne svojoj deci prenoseći im ono što je naučio iz predmeta koji sam im ja tumačio. Samo mi nemojte govoriti o nevoljama koje donosi starost. Ja se u prvih dvanaest godina svog detinjstva ne bih vratio ni da mi neka sila podari te godine. Nevolje nisu strogo vezane za određeno doba života. Bolest? Lekovi? Zar i deca ne obolevaju i zar se za njihovo lečenje ne troše čitava bogatstva? A smrt? Od nje smo svi podjednako udeljeni, njoj smo svi podjednako blizu. Samo ne znamo koliko.

„Više bih se izlagao opasnostima, više putovao, više sutona posmatrao, na više planina se popeo, više reka preplivao...” Znači, ni smrt nije vezana za određeni životni period, ali su zato za starost vezane mnoge istinske vrednosti: možemo više da slušamo, čujemo i razumemo druge, a manje da naređujemo, mogu više da doprinesem i da se radujem tuđim uspesima, a manje da zavidim, mogu više da savetujem, više da upozoravam na životne opasnosti, a manje da budem zlurad, mogu da budem srećan kad mi neko ustupi mesto u autobusu ili pomogne da pređem ulicu, ali isto toliko srećan i kad ne doživim tu pažnju ako oni koji me okružuju smatraju da mi ona nije potrebna.

„Kada bih život ponovo pred sobom imao. Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.” Svi prethodni citati su iz Borhesove pesme „Trenuci”, koju sam govorio na pomenutom skupu (naravno, napamet). Njom sam hteo još jednom da im ukažem kako bi mogli (i kako bi trebalo) da žive da im 85 godina ne predstavlja nikakvu smetnju ni pretnju, da žive u svojoj deci i deci svoje dece, u svojim đacima i njihovim đacima, da žive u svojim delima i prijateljima koje su stekli, upravo tako da ova pesma ne bi postala i njihova biografija, kao što je Borhesova i moja. „Ima seoba. Smrti nema” (M. Crnjanski).

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča