Električni jul

I da svi stanemo pod jednu šljivu, grom bi udario u nju, takav nam je bio jul. Bog ni da se sažali nad nama, a sve smo učinili da se smiluje. Iako je crkva odvojena od države, kako bi trebalo, crkva se nekako svila uz skute državnog aparata, jer taj aparat deli pare i kapom i šakom, pa čak i narodu. Visoki dostojanstvenici crkve mole se za civilnog patrijarha, koji nudi  carstvo ovozemaljsko u obliku „zlatnog doba”. Verujući ne veruju svojim očima, kućni budžeti ih vraćaju u stvarnost, ali ih televizor ponovo uključi na početnu frekvenciju.

Da li se Sveti Ilija ili nekakav harp igraju sa nama, tek su nas nadvile elektrooluje, koje su, čini se, makar za ovu godinu, odložile preganjanja oko otkupne cene voća i povrća i zuluma hladnjačara, zamrznutih srca i duše. Jednostavno, neće imati šta da otkupljuju. Ješćemo paradajz iz Montenegra, šljive iz Poljske, kajsije iz Turske...

Ne znam čime smo to zaslužili? Možda zbog onih uličnih litija neznabožaca, koji obožavaju ono zlatno tele zvano demokratija. Dok im ne zagrmi sa Andrićevog venca i prebroji ih kao šaku jada.

Ulazimo u avgust, mesec kada se čovek igrao boga i reprizirao Sodomu i Gomoru. Zebemo da se i treći put ne ponovi ova biblijska priča, jer elektricitet mržnje vrca na svim meridijanima, čak i u Poljskoj jednog Henrika Sjenkeviča i onog njegovog: „Kud ideš, Gospode?

Zaista, kud si krenuo, Gospode, sa svim tim božjim harpovima? Da ti nije i naš Tesla pomogao da ih stvoriš?

Sve su to ipak sporedne stvari u odnosu na ove dve tragedije koje su nam se desile: da je Novak izgubio u finalu Vimbldona i da je Jokić odbio da nam osvoji zlato na predstojećem Svetskom prvenstvu u košarci.

Ništa nam ne preostaje nego glave pod onu šljivu, pa neka bije odozgo i mlati šljive, makar ćemo glave da sačuvamo.