Smrt fašizmu

U tekstu g. Miodraga Poleksića „Antifašizam umotan u šarenu lažu”, objavljenom 24. jula u rubrici Među nama, neosnovano se napada gospodin Boško Jakšić u vezi s tekstom „Huči, huči Sutjeska” zbog navodnog navijačkog hvaljenja partizana. Kako je reč o najkrvavijoj bitki vođenoj na jugoslovenskom ratištu, u kojoj je poginulo 7.500 boraca i u kojoj su četnici bili pomoćna radna snaga Nemaca – nosili su im teško naoružanje, hranu i džebanu, kako bi ovi lakše i bez muke uništili partizansko rukovodstvo – nema mesta za pominjanje četnika kao boraca protiv Nemaca.

Slično se desilo i na Kozari, gde su partizani ginuli braneći Kozarčane, a vojvode Uroš Drenović, Ratko Radić i Marčetić ni prstom makli nisu da taj nesrećni narod spasavaju, iako su bili u blizini. Danas se ne pominje 3.000 partizana poginulih braneći kozarački narod, već se govori o nekim imaginarnim borcima, pa se neupućenima može pričiniti da je tamo bilo i četnika. Bilo ih je, ali, ko hoće – zna gde i kako.

Govoreći o „antifašizmu umotanom u šarenu lažu” i komunističkoj propagandi, Poleksić zaboravlja da su antifašisti sveta prvi shvatili da je fašizam najveća opasnost za čovečanstvo i pohrlili da brane republiku od fašista u Španiji, gde su ginuli u rovovima i na poljima. Možda su i oni zavedene žrtve propagande jugoslovenskih komunista, jer sem divljenja i poštovanja, a neki i progona i drugih nevolja, ništa materijalno dobili nisu? Divili su im se Hemingvej, Vili Brant, veliki pisac i pilot republikanske vojske Andre Malro, autor „Nade” (romana o španskom građanskom ratu), „Ljudske sudbine” i „Osvajača”, Pikaso i svi oni kojima je do pravde i slobode stalo. Kasnije je predsednik Ruzvelt priznao da je bila greška što Franko nije zaustavljen, jer bi to obeshrabrilo Hitlera u njegovom osvajačkom pohodu. U Jugoslaviji su generacije stasale posle Prvog svetskog rata ustale da brane zemlju od fašista. Bili su to mladi ljudi, bolji od nas, svesni da se protiv fašizma mora boriti, jer se drugačije to zlo neće zaustaviti.

Kada su se vođe britanske vojne misije Bejli i Hadson pojavili u Dražinom štabu preneli su poruku: „Borite se sada, kada se mi iskrcamo na Jadran neće nam trebati ustanak”. Četnici su se borili tako da im je na Teheranskoj konferenciji uskraćena podrška i sva pomoć usmerena partizanima, a NOVJ i Tito priznati su za jedine legitimne predstavnike jugoslovenskih naroda. I da ne bude zabune: odluke su donosili zajedno Staljin, Ruzvelt i Čerčil. To što neki misle da su Staljin i Ruzvelt „dva idiota” koje je „protuva” Čerčil žedne preko vode preveo i sam o svemu odlučivao, jednostavno ne stoji. Ruzvelt nije bio nežan prema Čerčilu. Iako su bili prijatelji, stalno ga je pritiskao da se da nezavisnost Indiji, a ovaj se branio rečima „kad se rat zavrsi”, što se na kraju i desilo. Britanija je dobila rat, ali je izgubila „dragulj u imperijalnoj kruni” – Indiju i brojne kolonije.

Interesantno je da oni koji barut omirisali nisu najviše znaju o greškama i promašajima partizanske gerile, koja je u ratu, u hodu, učila veštinu ratovanja i pobedila, a JVuO, čija je strategija bila čekanje da Sovjeti iskrvare i Englezi stignu na granicu, raspala se i neslavno završila bežeći zajedno s Nemcima i kvislinzima preko granice.

Lj. Korać,
Beograd