Skulptorske priče u starom hrastu

Skulpture svedoče o vremenu i ljudima. Vajar Milutin Ranković iz Lajkovca svoje jedinstvene skulptorske priče, pune predanja, stvara u crnom fosilizovanom starom hrastu izvađenom iz Kolubare. Ova reka, kao i priroda u svom sveobuhvatnom značenju, autoru su stalna inspiracija. Zbog toga je i njegova skulptura na Taorskim vrelima, gde se čula posmatrača napajaju lepotom – delo bez premca. Ta veza postoji još od školskih dana, računajući da je Milutin svoje prve radove predstavio kao srednjoškolac, a sada je iza njega četiri decenije umetničkog pregalaštva. Prestoničkoj publici svoj retrospektivni stvaralački opus od 1981. godine do danas, koji čine skulpture, dela u kamenu i dokumentarna građa, predstavio je u galeriji Pedagoškog muzeja. „Lica iz vode”, „Pogled”, „San” „Raspukla misao”, „Monah”, „Kameno oko”... samo su neki od naziva radova koji otvaraju različita tumačenja shodno kako ih posmatrač doživi.

Posetioci su kupovinom nekoliko radova, među kojima su lik majke božje, svećnjaci i krstovi, pomogli manastiru Jasenovac.

Istoričarka umetnosti Haira Jakovljević ocenjuje da je Ranković mesto u istoriji umetnosti našao i van naše zemlje i da je Olja Ivanjicki za njega govorila da on u skulpturi može da uradi šta hoće. Ujedno drugujući sa dletom, drvetom i čekićem, Ranković ume da iznedri pesmu i priču. Na to, ocenjujući Rankovićev rad, upućuju pisac Radomir Andrić i Jasmina Ivanković, direktorka Biblioteke „Dimitrije Tucović”, i to citatima iz „Slova o Milutinu”. A Milutin rado publici kazuje autorsku „Zdravicu uspomena”. On je za svoja pisana dela, u kojima čuva arhaični jezik – nagrađivan. Možda je ta poetsko-prozna spona razvijena i tokom drugovanja sa Radovanom Belim Markovićem (1947–2022) čiju je skulpturu visoku tri metra Ranković uradio od hrastovine prošlog leta na Povlenu, rukovodeći se, kako kaže, onim što mu je Beli Marković svojevremeno rekao kada je pravio portret jednog pisca, a to je da ne treba da ga radi „kao za ličnu kartu”. Lik Belog Markovića koji u ruci drži knjigu, i to na Povlenu, koji je najviše voleo, ima i izuzetnu simboliku za Milutina.

– Skulptura je brzo „rođena”, za mesec dana. To mi je bio poseban izazov i odgovornost. Nije mi bilo lako da sam pomeram drvo u kome sam radio, a trebalo je da čekam isto doba dana i položaj sunca, pa i istu senku, da bih dobio pravi izraz književnikovog lica – objasnio je Milutin, koji je vajao i Mihajla Obrenovića i slovačkog reformatora Ljudevita Štura. U svom umetničkom radu on se stalno razvija i dopunjuje novim pričama kojima čuva od zaborava mnogo toga i baštini tradicionalne i kulturne vrednosti.